Разговор са Митрополитом Антонијем (Блумом)

Катихизис за родитеље

Редакција Православља преноси део разговора који је отац Сергије Хакел водио са Митрополитом Антонијем (Блумом) на лондонском ББЦ-у. Питања на која одговара одабрана су из поглавља "Катихизис за родитеље".

• Од ког тренутка би требало приступити хришћанском васпитању родитеља, па да они буду спремни за васпитавање своје деце?

– Желео бих да на ово питање одговорим донекле другачије него што је постављено. Човеково васпитање започиње од његовог детињства, па чак и пре тога: оно почиње од оног тренутка када се човек зачне у мајчиној утроби. Мислим да би посебно требало говорити о васпитавању родитеља и о начину на који би они постепено требало да упознају своју веру. Сада бих, међутим, желео да говорим о томе да духовни живот детета започиње од тренутка његовог зачећа. Данас се веома често поставља питање о томе када ембрион постаје човек у пуном смислу те речи. На то ћу одговорити помало оштро, тј. другим питањем: када је започео човечији живот Сина Божијег који је постао Син Човечији? Да ли у оном тренутку када је Архангео благовестио Његово рођење Пресветој Дјеви и кад му је Она одговорила: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој… или можда касније? Да, управо је у оном тренутку када је Мајка Божија примила у себе Сина Божијег, који је постајао тело, започео Његов живот као човека.

Исто се може рећи за свако дете: живот детета започиње од оног тренутка када је оно зачето. На њега се, наравно, у том периоду још не може утицати, нити интелектуално, нити у било ком непосредном смислу. Међутим, васцело његово биће, његово постојање, у потпуности је испреплетано са животом његове мајке. Све што се догађа мајци догађа се и том ембриону, односно, детету које се постепено од њега формира. Због тога би жена, од тренутка када остане бременита (а наравно, и пре тога), морала да разуме да ће све што јој се буде догађало одиграти одлучујућу улогу и имати пресудан значај за дете које се у њој зачело. У том смислу и њена људска судбина, и њени односи с мужем и с људима који је окружују, и њена осећања радости, љубави, гнева, зависти итд. морају се одразе и на детету, јер њих двоје чине једну целину. Због тога је жена дужна да се усрдно потруди на свом духовном животу, како се ниједно грешно осећање или поступак не би пренели на тек зачето биће. Управо зато често саветујем женама: од тренутка кад сазнате да сте бремените, читајте Јеванђеље на нов начин и новим очима, очима мајке која од Христа учи како да буде кћер Бога живога и како да своје дете – већ сада а посебно у будућности – научи да буде дете у Царству Божијем; исто тако, саветујем им да продубе свој молитвени живот.

Када говорим о молитвеном животу, не кажем да би, као додатак јутарњим или вечерњим молитвама, мати требало да чита већи број акатиста и слично, односно не говорим о молитвословљу (о изговарању молитвених речи), него о молитви у њеној суштини: о стајању пред Богом и о сусрету са Богом. Требало би да се развију, да нарасту и да се продубе разне нијансе молитвеног живота јер се, упоредо с оним што се догађа будућој мајци, све то догађа и детету.

Исто тако, за бремениту жену велики значај имају исповест и причешћивање Светим Тајнама. При том, наравно, не мислим на неку формално-обавезну исповест, него на исповест као постепено очишћење саме себе од свега онога што може да повреди или да оскрнави дете које се зачиње или је зачето. Сматрам да је бременита жена дужна да се често причешћује, али то не би требало да чини чисто механички, зато што је недеља или неки празник. Она је дужна да се причешћује што је могуће чешће, али уз строгу, брижљиву припрему, тако да свако њено причешћивање буде свршетак неког, макар и малог дела њеног духовног пута очишћења срца, ума и њеног прошлог живота.

• Родило се дете. Поред радости, то је и брига – за његове укућане, рођаке, породицу. Шта би Црква требало да учини па да се дете од самог почетка нађе у „црквеној колевци“?

– Мислим да ту разне ствари играју своју улогу. Као прво, породица је мала црква и у том смислу је оно што се догађа у породици одраз онога што се догађа у Цркви Христовој у пуном смислу те речи, у телу Христовом. Разуме се, неопходно је да се продужи васцели молитвени живот оца, мајке и људи којима је дете окружено. Оно што је започело док је дете било још у утроби, сада би особито требало да се настави. Чини ми се да је, на пример, веома важно да посредством мајке до детета допру црквене химне како би она хармоничност, која чини суштину богослужења, обухватила мајку и дошла до самих дубина њеног бића, тј. до самог детета.

• Убрзо после рођења дете добија име. Какву улогу то може да одигра у његовом целокупном васпитању?

– Нажалост, то најчешће не игра никакву улогу. У већини случајева, родитељи име бирају према звучности и при том се ни најмање не замисле над чињеницом да су своје дете поверили светитељу чије су му име дали и да то дете, на неки начин, као да постаје његов храм. Тиме се прави колосална а чини ми се и трагична грешка, јер би дете требало да буде посвећено, тачније поверено чувању, заштити и молитвама светитеља чије име носи. Требало би да родитељи изаберу име оног светитеља који им нешто значи, тј. чије их је житије посебно „погодило“ или који је на било који начин повезан са зачећем тог детета. У старој Русији је био обичај (а можда се негде и данас задржао) да детету дају име оног светог на чији је дан или празник крштено. То има неки посебан смисао али, наравно, опет уз услов да то не буде само давање имена него својеврсно освештавање храма посвећеног том светитељу. Када пожеле да детету дају ово или оно име, родитељи су дужни да дознају какво је житије тога светитеља, шта је то у њему што их задивљује, али не само звучношћу имена, него унутрашњим садржајем; требло би да им буде јасно зашто желе да њихово дете буде под особитом заштитом тог светитеља или, у сваком случају, да се тај свети посебно моли за њега. Управо због тога давање имена детету може да има огроман значај.

И ту би требало васпитавати – не дете, наравно, него родитеље. Родитељима би тада требало говорити: ево, ви ћете крстити дете и желите да му дате такво и такво име. Вама се то име допада, а шта стоји, односно, ко стоји иза тог имена? Шта ви од њега очекујете? Које су то његове особине које би могле да имају значаја и утицаја за живот вашег детета? Наиме, као што отац и мајка васпитавају дете, тако и светитељ, којем је поверена брига о детету, такође врши извесни утицај на њега.

Када говоримо о крштењу уопште, постоје родитељи који сматрају да је крштење обред којим се дете укључује у Цркву; неки чак мисле да крштење укључује дете у људски род. Отац Всеволод Шпилер ми је причао о једном младом пару који је дошао код њега да крсти своје дете. Свештеник је, наравно, упитао будућег кума да ли је верујући. „Не“, одговорио је он, „ја сам атеиста.“ „То онда значи да нисте ни крштени“, продужио је о. Всеволод. „Како то мислите да нисам крштен?! Нисам ја пас!“

Ми крштавање деце заснивамо на чињеници да свака људска душа може да се сусретне са Христом, да може да се сједини са Њим и да кроз тај сусрет буде обновљена и очишћена; то није никаква магија, то је света Тајна. Отац Георгије Флоровски ми је једном рекао да се у дете, приликом његовог крштења, полаже семе вечног живота; то семе се мора брижљиво чувати и узгајати да би израсло, тј. да би донело плод. Управо над тим би требало да се потруде родитељи. Ја не кажем да то не извршава благодат. Благодат дејствује у детету тако да, с једне стране, постоји непрестано Божије дејство. С друге стране, међутим, сваки пут кад се у детету пројави или развије нова људска особина ума, воље, срце итд, оно, у извесном смислу, мора бити свесно и промишљено погружено у тајну присаједињења Богу. Када дете почне понешто да схвата, требало би му објаснити оно што му је у том тренутку доступно. Када се у детету почну развијати нека осећања према Богу па чак и према људима, онда се та осећања морају уобличавати, мора им се давати садржај који је дубљи од обичне емоције. У томе велику улогу игра васпитавање воље, будући да чак и мало и недорасло дете поседује вољу. Она се може испољити као самовоља и као каприциозност, може се испољити као способност делања добра или зла. Родитељи би, међутим, постепено требало да васпитавају све те особине.

Објављено у новинама "Православље", бр. 948