– Како је време одмицало, светост новопредстављеног оца нашега Павла постајала је снажан лични и заједнички доживљај народа који му је долазио на поклоњење. Образован је ред од Саборне цркве до Зеленог Венца, а затим и од Саборне цркве, кроз читаву Кнез-Михајлову улицу, све до Теразија. Нико од људи, медија или институција није правио ред, ни заводио дисциплину, нити сабирао стотине хиљада људи, нико није чак ни позивао на поклоњење Патријарху. Народ се сам окупио у том импозантном броју, који је био истинско изненађење чак и за оне који су знали да ће упокојење Патријарха Павла бити свенародни догађај. Још снажнији доживљај од толиког броја људи био је број сати проведених у реду за поклоњење. Чекало се по шест, осам, чак и десет сати, многи по читаву ноћ, без израза нестрпљења или негодовања. Чекали су здрави и болесни, стари и млади, монаси и мирјани, верници и они који то до тада нису били. Најснажнији доживљај била је та непојамна тишина која је прожела Београд и Србију. Утихнуо је чак и онај живот који се одвијао мимо непрегледних колона људи крај Саборне цркве. Онај који је, као поглавар Српске Православне Цркве, увек позивао на мир Божији и саборност, бодрио свој народ да у свим искушењима издржи до краја и ширио љубав на сваком кораку, сада је, под венцем небеске светлости, изнова уједињавао народ, доносио мир, љубав и крепио људе да издрже у својим настојањима. Његова новопројављена светост испунила је ваздух и васколику творевину, прожела људе спајајући их са небом и преображавајући им животе током тих неколико дана и ноћи.
