Прашчално вечерње и елики канон Св. Андреја Критског

Почетак Великог поста

Велики или Часни пост се састоји од Свете Четрдесетнице и Страсне седмице. Света Четрдесетница одражава 40-дневни пост који је Господ Исус Христос држао у пустињи, након Крштења, док кроз Страсну седмицу ми саучествујемо у Његовим страдањима. У првој седмици је најстрожи пост током Свете Четрдесетнице. Ова седмица се зове и Чиста јер се тада чује вапај душе која се чисти, каје и сузама умива своје грехе. Молитве су тада дуже и свечаније, са више читања него појања.

Канон Св. Андреја Критског

Током прва четири дана, на повечерју се чита Велики канон Св. Андреја Критског. У овом канону све песме су покајног карактера. После сваког стиха ове службе пева се: Помилуј ме, Боже, помилуј ме…, када се врше велике или земне метаније. Ова служба има, такође, изразито саборни карактер јер наше лично покајање и молитва Богу узрастају у заједничку покајну молитву, прожимајући се са молитвама свих оних са којима смо се, претходног дана, током прашчалног вечерњег, измирили и опростили.

Целокупан текст Великог канона Св. Андреја Критског можете пронаћи на нашем сајту, у рубрици Духовни живот – Молитве – Опште молитве.

 

                        Великопосна молитва Св. Јефрема Сирина

Господе и Владико живота мог!

Дух лењости, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми!

(Врши се велика метанија)

Дух целомудрености, смиреноумља и љубави даруј мени, слуги Твоме!

(Друга велика метанија)

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја

и да не осуђујем брата свог, јер си благословен у векове векова. Амин.

(Трећа велика метанија)

 

 

Наводимо вам и поједине одломке из књиге о. Александра Шмемана "Велики пост" о прашчалном вечерњем и појединим службама Великог поста, као и текст о. Ивана Цветковића о настанку и значају Великог поста.

 

 

Одломци из књиге "Велики пост", о. Александра Шмемана

Пут ка Васкрсу

Када човек крене на пут, мора да зна куда иде. Тако је и са Великим постом. Пре света, Пост је духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, "Празник над празницима". То је припрема за "испуњење Пасхе, као истинитог Откривења". Стога морамо почети са тим да разумемо везу између Великог поста и Васкрса јер она открива нешто врло битно, врло важан путоказ у нашој хришћанској вери и животу. /…/

Толико смо заузети и запослени, толико погружени у нашу свакидашњицу, да све ово заборављамо, а пошто заборављамо, ми грешимо. /…/ Како можемо да стремимо Царству о коме немамо појма?

Опраштање

Најзад долази последњи дан пред Пост, који се обично зове Недеља праштања, али треба напоменути још један литургички назив: Истеривање Адама из рајског блаженства. Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је – изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвара врата раја свакоме ко Га следи, а Црква, дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам…

Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице "овога света". Штиво из Јеванђеља у ову последњу недељу поставља услове за то ослобођење. Први је услов пост – који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално и у напору да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом. Ипак, да би био делотворан, наш пост не сме да буде фарисејско, спољашње истицање. Ми не треба да се показујемо људима како постимо, него Оцу нашем, који је "у тајности". Други услов је праштање. "Ако опростите људима њихове преступе, ваш Небески Отац ће и вама опростити". Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз ову тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединству, солидарности, љубави. Опростити значи – ставити између себе и свога "непријатеља" блажено праштање самога Бога. Опростити значи – одбацити безнадежно међусобно "умртвљавање" људских односа и препуштање Христу да их Он реши. Опраштање је "пробијање" Царства Божијег у овај грешни и пали свет.

У ствари, Велики пост почиње са вечерњем те недеље. Ово је јединствена служба, тако дубока и дивна… Нема ничег што би боље откривало тананост Великог поста у Православној цркви. Нигде није боље извршен апел Цркве на човека.

Свештеници у светлим одеждама почињу свечано вечерње богослужење. Стихира која следи за псалмом Господи возвах… објављује долазак Поста и, за Постом, долазак Васкрса! /…/ Тада, као и обично, долази "вход" са вечерњом химном Свјете тихиј (Тиха светлости свете славе…) Свештеник после тога одлази на "горње место" иза Часне трпезе да би објавио вечерњи Прокимен, који увек означава крај једног и почетак другог дана. Овога дана Велики прокимен објављује почетак Великог поста… Треба послушати јединствену мелодију овог стиха – крик који одједном испуњава Цркву: … јер сам ојађен – и схватити овај почетни моменат поста: тајанствену помешаност безнађа и наде, таме и светлости. Сада су све припреме завршене. Стојимо пред Богом, пред славом и лепотом Његовог царства. Свесни смо да му припадамо, да немамо другог дома, друге радости, другог циља. Такође схватамо да смо из њега истерани у таму и тугу греха, да смо "ојађени". Покајање је, изнад свега другог, очајнички позив за божанском помоћи.

Пет пута понављамо прокимен. И Пост је ту. Светле одежде су одложене, светла су погашена… Први пут се чита молитва Св. Јефрема, и њу прате велики поклони. На крају службе сви верници приступају свештенику и узајамно једно од другог моле опроштај. … Велики пост је објављен изливима љубави, јединства и братства…

Почетак: Велики канон

Као почетак Поста, његово проглашење, "штимовање" иза кога почиње "мелодија", јесте велики покајни Канон Св. Андреја Критског. Раздељен је на четири дела, чита се на Великом повечерју прва четири дана Великог поста. Најбоље се може описати као покајни плач који нам доводи у свест размер и дубину греха, који потреса душу очајем, кајањем и надом. Св. Андреј Критски је са посебном вештином проткао велике библијске теме – Адама и Еву, Рај и пакао, патријарха Ноја и потоп, Давида, обећану земљу и, најзад, Христа и Цркву – са исповедањем греха и покајањем. Догађаји из библијске историје се откривају као догађаји мога живота, дела Божија у прошлости као дела која се тичу мене и мога спасења, трагедија греха и издаја – као моја лична трагедија. Мој живот ми се показује као део велике свеобухватне борбе између Бога и силатаме, које бунтују против Њега. /…/

Култура у којој живимо и која формира наше погледе, у ствари искључује појам греха. /…/ Из овог разлога, "модеран" човек и кад исповеда своје грехе, он се у ствари не каје. Зависно од његовог поимања религије, он или формално набраја своје формалне преступе и формална правила, или дели своје "проблеме" са исповедником, очекујући од религије некакав терапеутски поступак који ће га поново усрећити и успокојити. /…/ Није довољно да се каже: "Згрешио сам". ово исповедање добија свој значај и делотворност једино онда ако је грех схваћен и доживљен у свој својој дубини и туги.

Баш у томе и јесте функција и сврха Великог канона да нам открије грех не дефиницијом и набрајањем, већ дубоким размишљањем о великој библијској причи, која је заиста прича греха, покајања и праштања…

*

О. Иван Цветковић: Настанак и значај Великог поста

О посту

Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1][1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : "Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“[2][2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: "Где си"? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу "где се налазиш"? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.

Историјски развој Великог поста

Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3][3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо.

Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података:

Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4][4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5][5] Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за кршење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…"[6][6]

Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7][7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8][8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9][9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti– Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници.

У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу.

Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије.

У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо:

-Пет (неко рачуна четири) припремних недеља; Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна и Сирпусна.

Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“.

-Недеље поста су: 1).Недеља Православља(Чиста), 2).Светог Григорија Паламе(Пачиста), 3).Крстопоклона, 4).Светог Јована Лествичника(Средопосна), 5).Свете Марије Египћанке (Глувна), 6).Цветна и на крају 7).Велика или Страсна(Страдална) седмица.

Значај Великог поста

Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање.

Архимандрит Јован Шаховски       

Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10][10] Суштински значај Великог поста јесте благодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11][11].

Великопосно богослужење

Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12][12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.

Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.

Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена.

Размишљања о Великом посту у савременом свету

Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша.

Свети Григорије Палама     

Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13][13].

Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин "припремање" (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра "исправним" ако се 350 дана не приближва светој Чаши због "недостојности", а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао "достојан". Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво.

Потврду праксе ране Цркве која није имала овај "проблем", налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?

Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.

Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.

На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста.

И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма:

„Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“…Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“… Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“.

Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин.