Новогодишњи концерт Саборне цркве 2016.
На празник Светог Василија Великог – Нову годину, 14. јануара 2016. године, одржан је, 21. годину заредом, традиционални добротворни концерт Саборне цркве у Београду, на великој сцени Народног позоришта. Концерту су присуствовале високе званице: Његова Светост патријарх српски г. Иринеј; Његово Преосвештенство епископ топлички г. Арсеније; г. Никола Селаковић, министар правде Републике Србије; директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, др Милета Радојевић; Њихове Екселенције: канадски амбасадор, г. Филип Пенингтон, амбасадор Белорусије, г. Владимир Чушев и амбасадор БиХ, г. Лазар Миркић; ктитор и велики добротвор Саборне цркве и Првог београдског певачког друштва – проф. др Радмила Милентијевић из Њујорка; сарадници Пастирско-саветодавног центра Архиепископије београдско-карловачке, добротвори Саборне цркве, свештенство, монаштво, представници културног и јавног живота. Директан пренос концерта обезбедила је ТВ Студио Б, а редитељ програма је г. Божидар Ђуровић.
После благослова Његове Светости, молитве "Оче наш" и српске химне "Боже правде", у извођењу Првог београдског певачког друштва (ПБПД), под руководством диригента Светлане Вилић, старешина Саборне цркве у Београду и председник ПБПД, протојереј-ставрофор Петар Лукић, прочитао је традиционалну Новогодишњу поруку Његове Светости патријарха српског. Наступили су: наш најбољи гуслар, Бојана Пековић, у пратњи Николе Пековића на хармоници, изводећи песму Светог владике Николаја. Казивање академика и почасног госта концерта, г. Матије Бећковића, његове песме "Слава Теби, Боже", изазвало је, као и увек, снажне утиске гледалишта, отворивши тако емоцијама бојену свечаност, после чега је Дечији хор ПБПД, под руковођењем диригента Радмиле Кнежевић, певао песме "Дед и унук" и "Тамо далеко", у истом духу и уз клавирску пратњу Вере Миланковић. Малишани су били достојна музичка пратња и барду српске сцене, г. Хаџи Петру Божовићу, док је казивао "Плаву гробницу", М. Радовића. ПБПД је изводио песме "Срадујтесја нам" (Дегтјарјова), знамениту "Агиос о Теос" (Папаконстантинуа) и "Покајничку молитву", Владимира Милосављевића, са бриљантним солистом Ђорђем Томићем (бас). За време концерта, на великом платну емитоване су фотографије из живота Саборног храма, као и историјски снимци из живота ове светиње, који се налазе у Архиви Кинотеке, међу њима и документарни снимци о крунисању краља Петра Првог Карађорђевића.
По незапамћеном одазиву и реакцијама публике, врхунац вечери је било казивање драмске уметнице Биљане Ђуровић о 170 година Саборне цркве. Гђа Ђуровић је изазвала веома снажне емоције, како међу званицама у Народном позоришту тако и у најширем гледалишту, због надахнутог и уметнички изванредно обликованог наступа. Милица Стошић из Републике Српске (Пале) извела је традиционалну песму "Видовдан", а Марчела Франческо (сопран) је, уз клавирску пратњу Јасмине Јанковић, отпевала песму "Косово, српска химна славе", Е. Зилхарта, објављену 1917. године у Лондону и посвећену Евелини Хаверфилд. После духовитог казивања "Истините приче", Хаџи Петра Божовића, наступила је легендарна рок-група "Ван Гог", са песмом "Анђеле, мој брате". Марчела Франческо је, затим, наступила са кћерком Теодором Лукић (сопран), уз клавирску пратњу г. Николе Рацкова и Банета Кљајића на бузукију. Знамениту руску "Каљинку" извеле су сопрани Весна Димић и Биљана Петковић, уз клавирску пратњу г. Николе Рацкова. У завршници вечери, национални ансамбл "Коло" је традиционално извео "Сплет игара из Србије", а ПБПД песму "Српкиња", Исидора Бајића.
На крају вечери, прота Петар Лукић се обратио угледним званицама и благодарио свим учесницима Новогодишњег концерта и онима који су помогли његову припрему и реализацију, и поздравио проф. др Радмилу Милентијевић из Њујорка, као домаћина овогодишње Славе ПБПД. У знак захвалности за несебичну помоћ пружану, већ низ година, Саборној цркви у Београду, патријарх српски г. Иринеј је уручио, овом приликом, патријарашке грамате Народном позоришту у Београду, ТВ Студио Б и Дому Војске Србије. Радост и свечаност ове вечери настављена је свечаном вечером у Дому Војске Србије, за славском трпезом ПБПД, коју је омогућила проф. др Радмила Милентијевић, прошлогодишњи добитник Ордена Светог Саве.
*
170 ГОДИНА САБОРНЕ ЦРКВЕ У БЕОГРАДУ
"Мог'о би човек
стајати довек
овде где камен
на небо мирише" – казује песма. А, овај небоземни камен, ово 170-летно здање Саборног храма у Београду, мирише на историју, на векове, на душу српског народа, на свете претке и владаре, на круну и митру, на повест какву, под својим сводовима, не бележи ни један други храм. Саборна црква у Београду је сабирно сочиво кроз које просијавају зраци српске историје.
Дубоки су темељи овога храма, духовно много дубљи и трајнији од ових 170 лета. На прелазу 13. и 14. века, Саборну цркву је подигао Свети краљ Драгутин Немањић, који је тада управљао Белим Градом, предавши је, почетком 15. века, Светом деспоту Стефану Лазаревићу, у подножју калемегданског брега, као митрополијску цркву. Када су је Турци 1591. поџамијали, наши су преци подигли Саборну цркву у турском избеглиштву, у Београдској махали недалеко од Цариграда, док је ону некадашњу, у отачаству, аустријска војска сравнила са земљом, почетком 18. века. Пресвета Богородица, чијем је Успењу била, све те векове, Саборна црква посвећена, предала је храм Светом Архистратигу Михаилу, да га он, на својим моћним крилима, подигне најпре код Варош-капије, на месту данашњег Косанчићевог венца, а потом и на овом данашњем месту, на коме траје 170 година.
У духовним темељима Саборне цркве уткана је светородна лоза Немањића и Лазаревића, под њеним су се сводовима одвијали најважнији догађаји из живота српских владарских династија Обреновића и Карађорђевића – венчања, миропомазања, крунисања, благодарења Богу за помоћ у устанцима и ратовима, празновања, званичне државне посете, опела и парастоси. У овој светињи стоје тронови српског патријарха, краља и краљице.
Готово сви државни и црквени догађаји пролазили су и освећивали се у овом храму. Откад је, у Саборној цркви, 1920. изабран и устоличен први патријарх новоуспостављене Српске патријаршије, Димитрије, све потоње хиротоније архијереја и устоличења патријараха Српске цркве уприличене су у овом храму. Овде започињу Сабори Српске цркве; ту се свечано дочекују поглавари и архијереји сестринских православних цркава; молитвено и саборно прослављају се годишњице великих историјских догађаја. Прва послератна градска литија кренула је из окриља Саборне цркве, на Духовдан 1992. У Саборној цркви је литургијски први пут прослављен деспот Стефан Лазаревић као Светитељ, 1927. У њој су узносили прекрасне песмопоје најбољи домаћи и светски хорови. У њој је велики Мокрањац 30 година стварао и предводио Прво београдско певачко друштво, најстарији српски хор, многолетан безмало као и сам Саборни храм око кога се матичи; хор без којег се није могао замислити ни један значајнији догађај саткан у овој светињи.
На овом су светом месту погребени српски просветитељи Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, митрополити Михаило и Инокентије, патријарси Гаврило и Викентије, кнежеви Милош и Михаило Обреновић. У овом је здању богослужио, молио се, поучавао и оставио непролазне трагове патријарх српски Павле; у њему је, променивши светом, чудесно сабрао стотине хиљада душа, које су се од њега у сузама опраштале; звонима Саборне цркве је испраћен са земље у небо.
Подигнута на размеђи векова и историјских догађаја, нашла се Саборна црква и на разделници путева и здања. Кроз историју, овај је део Београда увек био настањен Србима и у њему се вековима говорио претежно српски језик. Окружили су је: зграда Српске патријаршије, где је некада била Митрополија и кнез-Милошев Господарски конак; најстарија београдска улица – Краља Петра; прва апотека ослобођене Србије, прва пошта, прва Државна штампарија, прва књиговезница и издавачка кућа, прво читалиште, најстарија београдска кафана – "Знак питања", Народна банка, најстарија школа – "Краљ Петар Први"; Конак кнегиње Љубице, Варош-капија – кроз коју се улазило у овај део града, Народна библиотека Србије – сравњена са земљом у шестоарпилском бомбардовању 1941. од фашиста…
Дубоки су духовни темељи овог храма, зато се он тако високо уздигао кроз векове, зато под својим сводовима саденуо толико много богожедних душа и историје. Вековима на Космету чувана светиња – крст Светог цара Лазара, велика задужбинарка Драгиња Петровић пренела је 1896. у београдску Саборну цркву да га освешта митрополит Србије Михаило и поклони му се непребројни народ, а затим га послала Николају Романову, потоњем руском цару-мученику, као заветни дар српског народа, приликом његовог крунисања на царство и као залог непролазног духовног јединства руског и српског народа. У порти Саборног храма, 1819. и 20. године, погребена је једна од мученички посечених глава на којима почива српска историја – глава вожда Карађорђа, највећег настављача Косовског завета. Спасаване пред усташким погромом и уништавањем српских православних светиња, мошти Светог цара Лазара Косовског, кнеза Стефана Штиљановића и цара Уроша Немањића 1942. су, подвигом проте Радослава Грујића, пренете у Саборну цркву, где су похрањене готово шест деценија. Још једном су се, кроз духовне темеље овог храма, сплеле лозе Немањића и Лазаревића. Више пута кроз историју, овај је храм био чувар моштију Светога Стефана Немањића, првовенчаног српског краља. Млади Михаило Максимовић, Рус српског порекла, продавао је "Политику" испред Саборног храма, доцније у њему и богослужио, а вратио се 2009. као Свети Јован Шангајски и Санфранцискански, духоносном силом својих моштију, које се чувају у овом храму.
Ово је данашње здање свечано освештао Митрополит Београдски и све Србије Петар, на дан храмовне Славе и Крсне славе кнеза Милоша 1845. Од тада, већ 170 година, свака је молитва, сваки свештенослужитељ, свака верујућа душа, сваки појац и сатрудник, сваки принос храму – заувек записан у Божијем памћењу и духовној историји ове светиње и српског народа. Дубину, висину и ширину крста уписаног под сводовима овог храма не чине само велики догађаји, звонима обзнањивани, већ и сви они тихи, неприметни, само Богу знани. Ова је светиња, и именом и смислом, заветно место сабрања и саборовања, Божијих сабиратеља и сабораца. На панорами престонице, усред сивила пролазности, уздиже се и злати торањ Саборне цркве и подсећа све нас, изаткане на разбоју између неба и земље, на речи Светог аве Јустина Ћелијског – да нам је живот дарован "да нас време причести вечношћу, и Христовом боговечношћу искрца на обалу божанске вечности".
Ивана Радовановић
{gallery}nk2016{/gallery}
