У среду, 19. августа 2009. године, на велики празник Преображења Господњег, у Саборном храму је служена Св. Литургија, са почетком у 9 часова. Служио је парох овог храма, протојереј – ставрофор Радич Радичевић, уз сабрање великог броја верника. Након Св. Причешћа, извршено је и свечано освећење грожђа.
Беседе о Преображењу Господњем
Епископ Атанасије (Јевтић)
Христово Преображење је празник, али то је пре свега догађај. И наша вера је вера-догађај, заснована на Личности и делима Христовим. Преображење је животни, спасоносни догађај Христовог живота на земљи, као и сва остала Његова дела од Рођења до Вазнесења. Догађај Преображења догодио се пре страдања Христовог, као пројава славе и светлости Божанске, да би апостоли после издржали Његово страшно страдање. Преображење је било предокус, предокушање Царства Небескога, почетак славе Христовог Васкрсења, Вазнесења и с десне стране Оца прослављења.
Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божији и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, прогањан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу.
Господ нас је створио за вечну славу. Ми смо срозали ту славу у себи и око себе, у свету нашем унутрашњем, и у свету нашем спољашњем, срозали је до смрти, до пропасти, до мрака, до зла и пакла. Али, зато је Христос дошао да нас од свега тога спасе. Син Божији је постао Син Човечији да нас поврати Богу и да нам дарује вечни живот у Царству Небеском, које је Царство Светлости и Радости. Преображење је једна од тих спасоносних страница-догађаја на Христовом спасоносном путу и делу делотворног и преображајног Богочовечанског Домостроја, предокушај и залог нашег спасења и светлог прослављења.
Како је тешко бити човек, али како је радосно бити човек – кад имамо Преображење Христово на Тавору, и наше преображење у Њему, преображеном Богочовеку. То су чињенице наше вере, које данас прослављамо, и нису само људски, "верски" обичаји. Молим вас, драга наша духовна децо, да то почнемо да схватамо и да се у таквој делатној, догађајној вери трудимо. А ко се труди, и Бог му помаже. /…/
Преображење Христово било је и остало присутно у Цркви ради нашег преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете кад се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, као што је данас много наше деце ожалошћено што су остала сирочад, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и душа и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла и обраћањем Богу Живоме и Светлодавном. /…/
Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на гори Тавору: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи! – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сâм Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.
Али, драга браћо и драга децо, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: "Њега слушајте!" Вера у Христа и прослављење Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Очовеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.
Недавно је у Грчкој преминуо један свети Божији човек, отац Пајсије Светогорац. /…/ Недавно је преминуо и оставио као завет један Крст српском народу: "Сад Срби носе крст и ја им шаљем благослов."
Он је једном приликом рекао мени једну велику истину и ја ћу вам је сада поновити: "Сва васиона, галаксије, универзум, сунчеви системи, све је то Божије, све је од Бога створено, Богу посвећено и Богу химну пева, све Бога слави. У једној од тих галаксија, у једном малом кругу једног Сунца, има једна мала планета, која се зове Земља, и на њој једно мало биће, које се зове човек, и у њему једно мало парче меса, које се зове срце. Но и тај мали комад меса, још је загађен упљувцима, нашим гресима, и тако је срце искрвављено, нечисто, запрљано. И сада, бедни човек се стиснуо око тог парчета још упрљаног меса, држи га себично заробљено, неће да га поклони Богу, а цела васиона је Божија! Колико смо, вели отац Пајсије, ми често мали и себични! А како је лако и једноставно дати срце Богу. Само дај срце Богу и све остало тбоје биће Божије."
Ето, драга браћо и сестре, то значи послушати преображењски глс Божији са горе Тавора, послушати Христа, и тако празновати Преображење, учествовати у њему, преображавати срце своје од греха и таме у светлост и славу, од себичности и злобе у љубав и ширину таворску. И то срце дати Богу.
Нека данашњи празник преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је и вечно носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Свога, Светлост и славу Царства Небеског, Таворску Светост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех уништи и да нас очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско-голготски и крсно-васкрсни. /…/
Све заједничко што радимо и градимо, све што је на добро људи, на наше вечно спасење – нека се Преображењем Христовим преобрази. Нека Светлост са Тавора преобрази умове наше, срца наша, нека осветли ожалошћена срца удовица наших и сирочади наше. Нека преобрази физичку и умну снагу рањеника наших, нека преобрази све оно што је Бог створио и назначио за вечно и светлосно Преображење.
Издржаћемо том преображајном Светлошћу и снагом Христовом све невоље и све крстове, и доћи ће сигурно после ове Голготе и Васкрсење. Само да идемо путем Христа Богочовека. То је наш песник православац, српски Херцеговац, најкраће и најбоље рекао: "Ми свој пут знамо – пут Богочовека!" Тај пут Богочовека води нас сигурно у Преображење, у светлост и славу Тавора, макар и ишао поново преко Голготе, праћен издајом људи, клеветама и злостављањима, ругањем и распећем.
Засијаће и нама Светлост Божија Свевечна, молитвама Богородице, благодатном силом и љубављу Светлодавца Христа.
*
Епископ захумско-херцеговачки Григорије
У ријечи слава садржана је тајна данашњег чудесног празника. Господ Исус Христос, обучен у нашу природу, у људскост, на Тавору нам је пред својим ученицима Петром и Јаковом и Јованом, конкретним људима, показао и објавио славу Божију. И кроз ове људе, Петра, Јакова и Јована, обрадовао је овај свијет радошћу неизрецивом, јер су они видјели да Он, иако је у тијелу, носи и прима и раздаје свјетлост нестворену, свјетлост вјечнога живота, свјетлост спасења. Радост је толико обузела срца њихова, душе њихове, њихово биће, да су једним устима и једним срцем говорили: „Добро нам је овдје бити. Дај да никад не одемо одавде.“
Христос који је све што је чинио чинио ради нас и ради нашега спасења, овим догађајем повратио нам је стару славу, рајску славу и још више – даровао нам радост будуће славе овим предокусом у догађају Преображења.
Човјек који се хришћанин зове је зато биће радости, биће свјетлости и биће милости, носилац свјетлости, радости и благодати Божије. Он све може бити – и грешан као Петар и тврд и вјеран као Јаков, и препун љубави као Јован и богочежњив као Мојсије и упоран као Илија – он може бити и побјеђивани и побједник и вођен и остављан и слављени и понижавани, али он никад није без радости и без свјетлости и без благодати Божије. У томе је тајна моћи хришћанског човјека. У томе је тајна овог свијетлог и светог празника, да примамо колико можемо – а можемо колико волимо, колико желимо – Свјетлост таворску, Свјетлост нетварну и божанску, која све преображава, и овај свијет и ово што је у њему, и људе, у милост и радост. Зато у овој ноћи, у овом дану, заборавите сваку бригу земаљску, сваку тугу и жалост, само мало одшкринувши врата и уставе свог бића да уђе Свјетлост Христова која просвјећује све.
Онај који напредује у радости, напредује у свему. А онај који напредује у тугама, не напредује ни у чему. Зато вас молим, а особито младе људе – радујте се животу и радујте се једни другима. Како је могуће да неко не воли другог човјека, да не воли свјетлост, радост, овај свијет, биљке и сво растиње његово, све што живи и дише у њему? Како је могуће да се неко тако загледа у своју тугу, у злобу, у увреду која му је нанесена од стране другог човјека и да не види да су све туге људске као једна кап у океану Божијег милосрђа? Како је могуће да неко на увреду узвраћа увредом, на љутњу љутњом, кад се свакодневно молимо Ономе који све опрашта да нам опрости дугове наше као ми дужницима својим? Остајмо бестрасни у ономе што нам се догађа, то јесте у разним непријатностима од других људи, и не дозвољавајмо памћењу да убиљежи у ум нешто од тих жалосних догађања. Јер тако чини Бог, а ако му се нелажно и нелицемјерно молимо молитвом Оченаш, онда смо и ми позвани да чинимо исто. У противном, живот нам се може претворити у адско роптање.
Нарочито се обраћам онима који живе у овом граду – немојте нипошто и никада да овај град учинимо тужним градом, градом љењивих, нерадних, злих становника, него градом оних који у њему живе радујући се. Онај који ружно чини другом, који ружно говори о другом, који оговара другог тиме највише оштећује самог себе. Кад год свјесно или несвјесно повређујемо другог, ми тиме повређујемо себе. Стражите и бдијте над овим градом, јер ако будете спавали стојећи на његовим бедемима, доћи ће вуци грабљиви који ће га опустошити. Ако не будете имали будност и бригу за овај град, доћи ће вријеме када се нећете више моћи назвати његовим становницима, јер сте својом немарношћу и себичношћу сами себе отцијепили од њега. Јер свјетлост и радост коју примамо од Господа, искључују нерад и немар, љеност и злобу.
Ако се неко можда плаши да ће му бити ускраћен земаљски хљеб и да ће га неко осујетити на његовом путу да дјелима својих руку заради тај хљеб, па зато озлобљује себе – нека буде спокојан. Господ је рекао да се не бринемо шта ћемо јести, нити шта ћемо пити, нити у шта ћемо се обући. Али ми разумијемо ту људску бригу управо зато што је она људска.
А ако се неко брине не само како ће се наситити, него и како ће се обогатити, нека зна да је без Бога свако богатство мука. И обогаљен је и наказан сваки који се без Бога богати, нарочито ако то чини уништавајући друге и наплаћујући њихову патњу. Већ смо говорили са овог мјеста, то је записано и није заборављено – да ће сваки трговац дрогом и злодејственик остати пуст и да ће му бити пусто богатство његово. Ако погледате њихова лица, већ сада видите да је на њима предизображена пустиња и тама. Ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује.
Молим вас да чувате овај град и да му се радујете, јер је то град свјетлости који се преображава онако како се преображавамо ми – љубављу и милошћу. Нека свако ко живи у овом граду носи осмијех на лицу, а нека тугује само онај ко га напушта. Не постоји ниједан град на свијету, било велики или мали који има такву прилику данас да се зове град радости, као што то има Требиње. Многи су путеви који воде у њега, а биће их још више, некадашњим друмовима и садашњим магистралама ће бити придодати хелиодром и аеродром, отварајући овај град за све који му у љубави буду долазили, са истока и запада, са сјевера и југа, из блиских и најудаљенијих земаља. Овај град ће се још градити, и његовој љепоти ће бити придодано још здања, још цркава, још фабрика, у њему ће бити засађено још винограда, маслина и других стабљика, дрвећа и биљака које нам је Бог дао да их узгајамо и њима се хранимо.
Посебно упућујем своје ријечи младим људима – иштите као Илија, тражите као Мојсије, молите се као Јаков, волите као Јован, и искрено се кајте као Петар. Све то само из једног великог разлога – да никад не изгубите радост живота, то јесте Живот сâм. Радујте се и веселите се, и будите носиоци радости живота која нам се дарује, исто онако као што се Јакову и Јовану и Петру на данашњи дан даровало виђење Свјетлости на Тавору. Они никако нису могли заслужити овако велики дар, једино су могли љубављу сљедовати за Христом, послушати Га, повјеровати Му и поћи за њим на Гору гдје их је дочекала Свјетлост. У вашем раду, у вашем подвигу, на вашим лицима, нека блиста свјетлост Преображеног Господа Исуса Христа и у свему што будете радили, преуспјећете.
Господу, дивном у слави светог свог Преображења, нека је слава са беспочетним Оцем и животворним Духом сада и у вијекове. брига и што смо и ми људи. Зато вам говоримо – неће овај град и ови људи бити гладни. Кад се већ бринемо како ћемо се наситити плодова земље, колико ли тек треба да се бринемо за храну милости и свјетлости Господње. Јер, није човјек само оно што стаје у два метра земље, него оно што се не да смјестити у цијелу васељену.
Галерију слика погледајте овде…
