У недељу, 20. децембра 2009. године, служена је Св. Литургија у Саборној цркви и прослављен је празник деце – Детињци. По народном обичају, на овај празник, који пада увек у трећу недељу пред Божић, родитељи "везују" децу, као што ће деца, за празнике Материца и Отаца, везивати своје родитеље. Ослобађање и одрешење врши се помоћу поклона. Кроз празник Детињце, Црква подсећа родитеље и старатеље на обавезе према деци, пре свега на дужност изграђивања хришћанског бића деце и младих. Само везивање и чин ослобођења кроз поклоне симболичан је приказ нераскидивих веза између родитеља и деце, као и слободе која се остварује кроз љубав, жртву и давање.
Галерију слика са овог догађаја можете погледати овде . ..
О детињцима
Празник Дјетињаца почетак је тронедјељног циклуса, који се наставља наредне недјеље кроз празни Материца, а завршава у недјељу посљедњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића, а то је да је он више од свих других – породични празник. Почиње овај циклус празником дјеце, јер Божић и јесте празник Богомладенца Христа, тог Божанског Дјетета, малог Бога, "Богића" (одакле и потиче име празника). Сљедећа, средишња недјеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а посљедња, недјеља Отаца, подсјећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа који се рађа и постаје онај Његов "откуп" за наше гријехе. Уочи Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве – попут дјеце која са нестрпљењем посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење дјетета, тако и сви ми вјерни, очију упртих у своју Мајку-Цркву са нестрпљењем очекујемо Рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, ни као велики и силни Господар васељене, већ као мало и нејако дијете, можда се баш због тога нико не радује Божићу као дјеца. Неким својим, код нас отупјелим чулом препознају земаљска дјеца у новорођеноме Христу Вјечно, Божанско Дјете, Које се попут њих игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога свјетове.
О Христовом дјетињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о дјеци показује колико их је волио. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према дјеци прије свега је препознавање у њима онога што човјека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и љепоту лика. Заиста, нико као дијете својом безазленошћу, невиношћу и чистотом не посвједочује да смо боголика бића. А осмјех и поглед дјетета најбоља су потврда тога да смо икона Његова. Дијете не инсистира, није спутано плановима и интересима, не подозријева и не познаје лицемјерје. Цијелог себе даје у игри кроз коју пројављује и одговорност, и креативност, и све дарове своје. Дијете вјерује лакше и дубље од одраслих, зато што вјери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све, оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дијете увијек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у вјеру пред којом се Небо отвара.
Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике дјетета. Онда када игру замијенимо проводом, безбрижност многобрижношћу, повјерење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане дјеца буду наши учитељи, кренимо смјерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем повјерујмо у чудо – све нас у овим данима позива да будемо Дјеца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човјек, Небо и земља! А све што је између њих пјева са анђелима: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља!
Епископ захумско-херцеговачки Григорије
