На празник Лазареве суботе, 27. марта 2010. године, Св. Архијерејску Литургију је у Саборној цркви служио Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслуживање господе епископа: зворничко-тузланског Василија и новограчаничког Лонгина, као и свештенства и ђаконства Архиепископије београдско-карловачке. Певало је Прво београдско певачко друштво, са диригентом Светланом Вилић, и Београдски нонет, са ђаконом Владимиром Руменићем. Након Св. Литургије, у свечаном салону Двора Српске Патријаршије, преломљен је колач поводом славе Његове Светости Патријарха Иринеја. Обред сечења колача служио је епископ шабачки Лаврентије, а појао је Београдски нонет.
У поподневним часовима, свечано је и радосно прослављена Врбица, а Саборна црква је била до краја испуњена великим бројем деце. Бденије са опходом око цркве и освећењем врбових гранчица служио је епископ новограчанички Лонгин, уз свештенике и ђаконе Саборног храма.
У недељу, 28. марта, на велики празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, братство Саборне цркве је служило Св. Литургију, у присуству неколико десетина верника, понајвише деце, за које се превасходно и везују ова два радосна празника.
Галерију слика забележених током ових празника, можете погледати овде.
Врбица и Цвети
Дан уочи празница Цвети, на Лазареву суботу, прославља се празник у народу назван Врбица. Лазарева субота је обележавње спомена на највеће чудо које је Господ Исус Христос учинио за свог земаљског живота, када је васкрсао Лазара из гроба. Лазар је био Исусов пријатељ, као и његове две сестре, Марта и Марија. Дошавши у Витанију, где му је саопштено да се Лазар четири дана раније упокојио, Исус је заплакао над овом вешћу, по својој људској природи, али нам је васкрсавањем Лазара показао да за сваку нашу сузу постоји утеха и нада, понајпре у вечном васкрсењу и Вечном Животу, чији је ово био тек предукус и символична слика. Исус је показао да саосећа у свим нашим боловима и патњама, као што је саосећао тада са Мартом и Маријом, али је показао и пут утехе и наде.
Ово је било највеће Христово чудо до тада. Било је још оних које је васкрсао непосредно по уснућу, али је Лазарево тело већ почело, након четири дана, да трули и распада се. Отуда његово име Лазар Четвородневни. Због тог Христовог чуда, много је народа дошло у Јерусалим, сазнавши да ће и Он доћи у Свети Град, да Га дочека свечано и поздрави Га. Полагали су пред Њега своје хаљине и бацали од радости цвеће и гранчице. У спомен на тај догађај прослављамо Врбицу јер се тада освећују врбове гранчице и чини свечани опход – литија око цркве.
На празник Цвети прослављамо радосни празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим. Ушао је скромно, не као земаљски владари, иако Га је народ тада прогласио царем, већ на магарету, као символу трпељивости, скромности и послушности, показујући нам и тада и увек каквим путем треба да ходимо. Упркос општег одушевљења и радости људи, на Христовом лицу се оцртавала туга јер је знао да ће ове радосне повике ускоро заменити повици: "Распни Га!" Уместо учених људи и философа, Спаситеља су препознала деца и највише Му се обрадовала, као што је и пророковано да ће "из уста мале деце направити себи хвалу" и, као што је и Сам говорио, да је "њихово Царство Небеско". Деца су тада радосно клицала: "ОСАНА! БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ!" Зато се Врбица и назива празником деце. У име те празничне радости, на Врбицу се, поред освећених врбових гранчица, деци деле и звончићи, којима најављују празник Цвети. Врбове гранчице и звончиће носимо кући и стављамо крај славске иконе и кандила. Литија око цркве преноси нас у тај радосни дан када су се деца показала као најбољи верници Христови. Он је постао њихов Пастир, зато она, као његови јагањци, носе о врату звончиће.
