Мисли о деци и родитељству

• Држава је осетила свог најљућег противника. То је, у ствари, породица, где се обавља сумација искустава сваке културе о свом преживљавању, које породично васпитање утискује у биће својих најмлађих. Пошто су режими насиља, што повремено наиђу, или као империјални походи или као револуционарни нереди, увек засађени на песку тренутних односа политичких снага, њима се обично опире културна традиција нације чији је чувар баш та породица. Зато су сви диктаторски режими и ранијих времена као и овог нашег, насртали на породицу, настојећи да је бар разлабаве, ако већ не могу да је разоре. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Jeр се обично мисли да су богати они који имају кола и куће и зграде и телевизоре, али то ће све пропасти и нестати. Једино ће остати оно што је светиња живота, а светиња живота је човјек, дијете. (Епископ захумско-херцеговачки Григорије)

• Дете? – Гле, парче неба на земљи, гле, парче небеске истине, парче небеске правде, парче небеске бестрасности. (Св. Јустин Ћелијски

• Нема ничег снажнијег од осећања које нас обузима када на рукама држимо своју децу. Њихова беспомоћност дира у нашим срцима племените струне. За нас је њихова невиност снага која нас чисти. Кад је у кући новорођенче, брак као да се поново рађа. Дете зближава брачни пар као никад раније. У срцима родитеља оживљавају струне које су до тада ћутале. Пред младе родитеље постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах добија нови и дубљи смисао. Њиховим рукама је поверено свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају и ово у родитељима изазива осећање одговорности, тера их да се замисле. "Ја" више није центар света. Они имају нови циљ ради којег треба живети, циљ који је довољно велик да испуни цео њихов живот. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Наравно, с децом се појављује маса брига и напора, и због тога има људи који на појаву деце гледају као на несрећу. Међутим, тако на децу гледају само хладни егоисти. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Никаква блага света не могу човеку да замене губитак блага које се ни са чим не може упоредити – његове рођене деце. Нешто Бог даје често, а нешто само једном. Пролазе и поново се враћају годишња доба, цвета ново цвеће, али младост никад не долази два пута. Само једном се даје детињство са свим његовим могућностима. Оно што можете да учините да бисте га улепшали – чините брзо. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Све смо више сујетни. Мени каже један младић: "Па, не могу да имам децу кад ми је плата 25.000 динара, ја не могу мом детету купити ни колица, ни чарапе као онај мој другар који ради у приватном бизнису". А сећам се, још у моје време, да једна колегиница није хтела да има друго дете јер су требали да купе Фићу у то време. Међутим, после никад више није могла да има друго дете и потрошили су силне паре на лекаре и остала је само на том једном детету. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Старац је говорио да Бог сам одређује број деце у породици. Само ли Он увиди да родитељи не могу подићи још једно дете, тада прекраћује рођење деце. А онима који теже да усиљено добију децу, Старац је саветовао да оставе ово Богу, јер Он Сам зна потребно време. Неки, чак како су духовно неизграђени, "гњаве" Бога да им да дете тог момента када они то желе. Бог им по Својој љубави даје дете, али они убрзо увиђају да дете, израстајући, постаје живчано, јер је наследило страсти својих родитеља, и они сами улазе у нови још већи немир, тј. добили су дете – без њихове кривице – наследника њихових страсти, не побринувши се да се од њих очисте пре него што би се с напором молили за дете од Бога. Тако Старац је сматрао да супружници треба у потпуности да се предају у руке Божије и да не сметају Њеоговом извољењу. Нека супружници оставе Богу да делује сагласно Својој вољи, јер тако ће се уселити у њихове душе и покриваће им породицу благодат Његова, благослов Његов. (Старац Пајсије)

• Бог је дао велики благослов првоствореним људима да буду саствараоци. Нашим родитељима, дедовима, прадедовима – све до Адама и Еве, Господ је дозволио да буду ствараоци: примају тело и дају нам тело. Од оног момента када се зачне дете, родитељи му дају тело, Бог им даје душу. Чим се дете роди, чим прими Крштење, Бог поставља Ангела-чувара, и дете штите: Бог, Ангео-чувар и родитељи. По мери узрастања деце родитељи се постепено ослобађају од (непосредне) одговорности за децу. И када родитеље узме Бог, Ангео-чувар, природно, продужава да штити њихово дете, као што чини и Бог. Ипак, видимо да многи родитељи све то као да не знају (или због нечега заборављају да постоји Бог који штити, да је Ангео-чувар ту поред нас) и стално се обеспокојавају таквим узбуђењем… с таквим немиром за децу, да се чак разбољевају! Али, ми, верујући, тиме што се јако узнемиравамо, испречујемо се Божијем деловању. Зато нека родитељи чине за своју децу све што је могуће, али, када их предају у руке Божије, тј. смире се пред Богом, нека одложе своје људско оружје (бриге), јер тада је већ Бог "обавезан" да помогне њиховој деци. (Старац Пајсије)

• Говорио је о "поремећеној" деци. То су млади који имају психолошке проблеме јер њихови родитељи, због рђавих међусобних односа, не стварају ваљану атмосферу у кући. Говорио је о "поремећеној" деци "поремећених" родитеља. Старац је говорио да су та деца још у мајчином стомаку имала тај проблем јер се мајка, док је била у трудноћи, није старала да јој живот буде уредан, да буде спокојна, мирна, да се моли, да учествује у светим Тајнама Цркве. (Старац Пајсије)

• (Шта да радимо са нашим дететом, Старче? Препуно је несигурности и страхова.) Ви у потпуности сносите одговорност за то. Још од мајчиног стомака ви сте му, својим лошим међусобним односима, створили те психичке трауме, које он носи читав свој живот. (Старац Пајсије)

• Саветуј будућим мајкама да у себи негују осећања колико их је Бог почаствовао тиме што их је удостојио да данас-сутра постану мајке. Од тренутка када су почеле да у себи носе зачети ембрион, оне живе још једним животом. Нека говоре свом још нерођеном детету. Нека га милују одозго преко своје утробе. Ембрион на тајанствен начин осећа то миловање. Нека се са великом љубављу моле за њега. Важи и супротно овоме. Не само већ рођено детенце, него и ембрион у утроби осећа недостатак љубави своје мајке, осећа њену нервозу, њену гневљивост, њено гађење. У његовој нежној души то отвара духовне ране које ће га пратити кроз читав живот. Мајчина света осећања и њен свети живот освећују њено дете од самог тренутка када га је зачела. Исто ово важи и за детињег оца. (Старац Пајсије)

• Дете до краја треће године  је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет година, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше. Генетика, пренатално доба и прве три године живота! (Др Владета Јеротић)

• Страшан грех – абортуси! Абортус је убиство. Нека најауторитативнији хришћански лекари не посустају да обавештавају жене да око 95% несрећница које су вршиле абортусе касније пате од тешких облика рака. Организам, пак, када се у жени зачне малишан, прилагођава се за развитак младенаца – нпр. груди се прилагођавају да производе млеко, итд. Али, када жена врши побачај, сви ти процеси нагло се прекидају и појављују се одређене физиолошке последице, нпр. такве као рак. Тако, нека лекари неуморно говоре о штетности побачаја, нека говоре какве су његове последице. (Старац Пајсије)

• Старац је увек подвлачио да је неопходно имати апсолутно поверење у Промисао Божији и, да кажемо, не планирати децу јер децу даје Бог. И Он једини зна колико деце ће дати – Он једини, нико други. Неки се, истина, будући да је живот постао тежак, решавају да имају само једно дете, и због тога се чувају од зачећа детета. Ипак је то велики грех, пошто ти хришћани показују да сами уређују своје послове, боље него Бог. Будући горди, они не цене Промисао Божији. А Бог види и душевно стање, и економски положај таквих хришћана види и много штошта друго, што ми не видимо и не знамо. И акко је породица сиромашна и има једва довољно средстава за издржавање једног детета, Онај Који све зна, побринуће се и за економско снажење породице. (Старац Пајсије)

• Породицу сматрам основом људске заједнице и незаменљивом за духовни развој човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних вредности, које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему и кад одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је "мала Црква". Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету. (Патријарх српски Павле)

• Брачници, освећујте ваш живот. Када се домаћица, бавећи се домаћим радом, моли – све се освећује: освећује се не само храна коју припрема, него се освећују, такође, и они који је једу. (Старац Пајсије)

• У ванпородичном животу, човек живи спољашњом страном, а не унутрашњом. У породичном животу сваки дан треба реаговати на све што се у породици догађа, и то приморава човека на неку врсту самообнаживања. Породица је средина која нас не приморава да кријемо осећања унутар себе. И добро и лоше излази напоље. Само окружење породице представља за нас неку врсту спасења. Свака победа над грехом унутар себе даје радост, учвршћује снагу, слаби зло… (Софија Куломзина)

• Разговарао сам са владиком Порфиријем, који је један врло искусан иако млад човјек, човјек који каже да данас људи врло лако улазе у брак, врло лако излазе из брака, врло лако ће улазити у манастир, врло лако излазити из манастира. Али, то је последица, а узрок је, ја мислим, то што нема вјере. Јер, вјера је основ ствари и ако немате добар основ, добар темељ, онда је веома тешко градити кућу. Ја сам то негдје и говорио да је вјера темељ, да је стубови ти, који су трпљење, увијек носе. /…/ Прозори и врата, то је нада, а кров, то је љубав. /…/ Живот у заједници подразумијева трпљење. Трпљење не може да се наслони ни на шта ако нема вјере. Ако нема вјере и трпљења, нема наде. А ако нема вјере, трпљења и наде, неће бити љубави, неће имати љубав на чему да стоји. (Епископ захумско-херцеговачки Григорије)

• Родитељи су дужни да пружају што више времена својој деци, чак и науштрб својих послова и свог рада. А жене треба да воде једноставан живот да би могле више да се баве својом децом, када је деци то потребно. (Старац Пајсије)

• Ви се сада налазите удаљени једно од другога, но ваше детенце ће вас сјединити. Немојте се свађати пред њим јер му тиме позлеђујете душу. Имајте на уму његову невиност. Немојте га повлачити уназад својим несугласицама. Пустите га нека напредује, па ће вас обоје узети за руке да и вас повуче напред. У средини ваше детенце, ви лево и десно од њега, држите га за ручице и ходите напред, сви заједно… (Старац Порфирије)

• Деца су дивни сапутници само онда ако их прихватамо у њиховој онаквости са каквом се појаве пред нама, и ако их баш као такве волимо и то снажно, бескрајно. У ствари, ако их волимо унапред, а не као праве изненадне сапутнике, које одбацујемо или завољевамо живљењем са њима. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• И тако протиче живот у правом дому, понекад обасјан јарком сунчевом светлошћу, понекад у тами. Али било у светлости или у мраку, он нас увек учи да се обраћамо Небу као Великом Дому у којем ће се остварити сва наша маштања и надања, где се поново сједињују везе покидане на земљи. За све што имамо и радимо потребан нам је Божији благослов. Нико осим Бога неће нас подржати у великој несрећи. Живот је тако крхак да сваки растанак може да буде заувек. Никада не можемо бити сигурни да ћемо још имати прилике да замолимо за опроштај због лоше речи и да ће нам бити опроштено. Наша узајамна љубав може бити искрена и дубока у сунчане дане, али никада није толико снажна као у данима патње и туге када се показују сва богатства која су до тада била скривена. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Дете мора да слуша родитеља. Оно не може да мирује јер је у развићу и стално у покрету. И када погреши нешто, мајка или отац га обично истуку. Није то сретан начин да се дете научи да буде послушно. Може по неки пут, али то из љубави, да дете не осети да смо у гневу када га ударимо. Ако у гневу хоћемо да га исправимо или да нешто постигнемо, ништа нећемо постићи, само ћемо повредити и њега и себе. Ако хоћемо дете да изведемо на прави пут, треба да га саветујемо. Ако оно неће тај савет да прими одмах, треба да га пустимо да се сам смири, и онда, са пуно љубави, да му изложимо да то што је погрешио није добро за њега. И дете ће то онда прихватити, када је то од срца – срцу. Али ако хоћемо по сваку цену да оно буде онако како ми хоћемо, онда од тога нема ништа. Када дете неће да послуша, не треба га тући, него му треба усадити вољу да чини добро. (О. Тадеј)

• Ми из искуства знамо да се способности и таленти не развијају из пуке послушности, да је сваки раст, и душевни и физички, повезан с извесном слободом, с могућношћу да се на пробу ставе сопствене снаге, с истраживањем непознатог, с трагањем за својим путевима. Најистакнутији и најбољи људи ни издалека не постају од најпослушније деце. Ма како тешко било ово питање, родитељи морају да га решавају, морају да одређују меру послушности и слободе у васпитању своје деце. (Софија Куломзина)

• Када се деца противе благочестивим обичајима, за то мора да постоји неки узрок. Можда им родитељи дају рђав пример? Може бити да су за то узрок неки недостојни призори, рђави поступци, ружне речи које деца чују у дому? У сваком случају, деци треба предавати веру у виду млечне хране, а не сухе и тврде хране. Никада на децу не треба вршити притисак нити им треба наређивати, већ, пре свега, родитељи треба да им сведоче личним примером. (Старац Пајсије)

• Једна мајка се жалила да је син више не слуша, не одлази у цркву, и томе слично. Рекао сам јој: Толико година си вршила притисак на њега: Учини ово… пођи овамо… Сад он жели слободу. Немој му говорити: Учини овако… учини онако… Само се са љубављу и у тајности моли за њега. (Старац Порфирије)

• Никако не треба кажњавати децу, а понајмање батинама. Тај бол који смо му нанели ће створити мржњу код њега, а не жељену реакцију или промену начина понашања. Ако смо са њим живели природно, бавили се њиме, ако има стално нашу пажњу и љубав, оно неће бити неваљало, неће бити потребе за батинама и кажњавањем. Боље је тад причати о својим емоцијама. Ако нас дете воли, ако је послушно (а послушност долази из љубави, не из страха), оно ће пре разумети ако му кажемо да нас је нешто повредило (али не да му набијамо грижу савести), него ако га изубијамо. А ако смо га повредили батинама, нанели му бол, оно неће моћи да саосећа са нама. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Тај прут и батине, то су врло штетне ствари, зато што дете неће нас волети више ако га бијемо, нити ће волети живот више ако га бијемо. Са тим болом, што тај прут нанесе, никога не васпитавамо. Али, кад дете осети да нас је повредило дубоко, да смо ми њега, на пример, ошамарили, а нисмо требали, и осети то као наш гнев, као нашу неку несрећу што нам је то учинило, тај један шамар је доста за цео живот било у ком узрасту да се добије, али се не сме ићи на то да васпитавамо дете казнама и кажњавањима, него једноставно оно мора да осети да ме је повредило. Заправо, не смемо лагати. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Када се деца ружно понашају, најпогодније је грдити их ујутро, јер је пред њима цео дан и они ће бити под утиском грдње. Ако их грдите увече (када су уморна), њима се тада само још више замрачује ум, што може довести до још ружнијих поступака. Децу треба дочекивати с добром, зато што је код данашње деце много егоизма и она уопште не реагују на грдњу. Ако почнемо да их грдимо, душа њихова се сместа испуњава ружним мислима. Она не могу да схвате да их ми грдимо за њихово добро, зато што их волимо. Потребно је "привезати" децу за Бога и у њима развијати схватање да је неопходно чинити добро. (Старац Пајсије)

• Треба, колико је то могуће, избегавати телесно кажњавање деце. Ако се то, ипак, деси, то не треба да пређе у праксу. Телесно кажњавање треба увек да буде тако да дете буде свесно за шта је кажњено и тек тада телесна казна може детету донети корист. (Старац Пајсије)

• А када није право слушати родитеље? – Када родитељи одвраћају децу од Господа. Тако, света Варвара није послушала свога родитеља када ју је одвраћао од Господа Христа; тако Растко није послушао своје родитеље када су хтели да га врате из Свете Горе и одврате од монашења; тако и многи други светитељи и узорни хришћани. Јер, чим је у питању: Господ или родитељи, – онда увек изабрати Господа. (Св. Јустин Ћелијски)

• Треба живети са децом природно, треба их укључивати у живот, треба имати слуха за њих, треба им се стално посвећивати, бавити се њима. Онда нема пропуста, нема размажености. Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по патосу и да вришти да би му мама купила нешто. Тај пролем се не решава тада. Ако природно живимо са њима, ако смо се на време и у довољној мери бавили њима, ако знају колико су нам важни, тих размажености неће бити. А ако си га навикао да му купујеш пажњу преко поклона – а то је највеће зло за дете – онда ће оно у продавници тражити да му купиш нешто јер му је то замена за љубав и пажњу. Оно тад не тражи кекс, него твоју пажњу, а ти га грдиш или тучеш због кекса. Да си му поклонио довољно пажње и припремио га на тај одлазак у продавницу, не би тога било. То значи да му на време објасниш да не може сваки пут нешто да добије, да мама нема толико пара, али га мама зато води у шетњу и прича са њим, што је много значајније. Ако дете није добијало адекватну пажњу, онда ће да је граби од других људи. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Преко поклона се лепо може објаснити деци значај неког догађаја, празника. За мале празнике ће добијати мале поклоне, за велике празнике – велике поклоне. Посредно му се ставља до знања значај неког празника, али му се, наравно, и објашњава све то. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Сваки црквени празник може у породици да се некако обележи обичајима, благочестивим у суштини, који притом смисао празника преносе на језик дечије сензибилности. (Софија Куломзина)

• Те ситнице и та свакодневица имају смисао ако родитељи сами схватају и радосно доживљавају смисао празника. (Софија Куломзина)

• Размажено дете је оно коме је све давано кроз ствари, као вредност у стварима. Кад почну поклони деци да се дају, па сваки час неко донесе поклон, па дете има хрпу играчака, не зна ни које су то играчке. Те играчке су у ствари бацили између нас и детета и не видимо се од тога, али се мора знати да се за велике празнике дају велики поклони, важни поклони, за мале празнике мали поклони. Тако се уноси неки систем и ред у мишљења детета. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• "Оставите дете његовим невиним играма, јер се он тако забавља са својим Анђелом Чуваром. Играј се, играј, моје дете, нека те Господ чува." (Св. Серафим Саровски)

• Свака лепа мисао која детету пада на памет касније снажи и оплемењује његов карактер. Наша тела упркос нашим жељама старе, али зашто да наше душе не остану заувек младе? Просто је злочин гушити дечију радост и приморавати децу да буду мрачна и важна. Врло брзо ће на њихова плећа пасти животни проблеми. Врло брзо ће им живот донети и бриге и невоље и тешкоће и терет одговорности. Нека бар што је дуже могуће остану млада и безбрижна. Њихово детињство треба што је год више могуће испунити радошћу, светлошћу и веселим играма. Родитељи не треба да се стиде да се играју и праве несташлуке заједно с децом. Можда су они баш тада ближе Богу неко када, како то они мисле, обављају врло важан посао. Никада се не заборављају песме детињства. Сећања на њих леже под теретом година пуних бриге, као што зими под снегом леже нежни цветови. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Препуштање деце цртаним филмовима због тога што су родитељи савременог света одсутни, разуђени ангажовањима по различитим тржиштима роба, идеологија, радне снаге, пуког профита, умногоме онемогућава да се она изиграју негде у групи, у неком парку велеграда или на неком пољанчету града у унутрашњости или неког засеока. Тек ту у парку, пољанчету, увек ту, у некој групи, откривају закономерности вредније од очигледних предмета, играчки, без обзира колико су оне скупоцено украшене. Замишљено путовање аутомобилом може да се изведе и лепо израђеним моделом аутомобила, али и са кутијом од шибица или дашчицом која се нашла ту негде, при руци, која се гура по одређеној путањи. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Треба да се омогући деци да у свакој игри открију идеју и смисао игре. Да уоче да је остварење идеје суштина игре, а не украшеност предмета којом се та идеја остварује. Тек када дете открије да није битан предмет него концепција игре која се остварује, онда смо на правом путу коришћења игре као начина којим се продире у тане света и настањује у њему. Том и Џери својим узајамним агресијама не откривају никакву дубљу схему ни путању, нити игре, нити живота. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Од понашања нас родитеља и одраслијих особа у окружењу зависи да ли ће наше дете од гумених пушака и тенкова градити ограде између којих ће да "храни" или да "лечи" јелене, зечеве или шимпанзе /…/, или ће са тим стварима јуришати да убија суседе. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• За конфликт "генерацијског неразумевања" одговорни су и дете и родитељ. Само духовна лењост одраслих, заглушујући своје уши презапосленошћу, замором, препуштањем лаким задовољствима, омета да ослушкују моћи, потребе и тежње деце за саборним удруживањем својих живота са њима, родитељима, и са другима око њих. И децу, само духовна лењост може да омете да разумеју родитеље у равни оних менталних моћи до којих су дозрели. Тим духовним немаром успоравају развој сопствене осећајности, што чини да са родитељима заснују однос пркоса и конфликта, чиме тематизују своју езгистенцију сводећи је на пуки сукоб. /…/ И никад се не зна да ли је то загрљај помамних рвача или је то грч уплаканих, измучених људи који, одрекавши се трагања за смислом њихових узајамно прожетих егзистенција, схватише да су потрошили своју животну снагу служећи бесмислу и смрти. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Проблем је, како те младиће учинити отпорним на замке које им постављају савремени трендови разградње људске узајамности и разарања последњих трагова заједнице породичних група. Стварањем нових потреба адолесценту, замрачују се перспективе коју су, породица и сам тај адолесцент, градили пројектујући се у живот испред себе као слободни људи. Падом у навику, као претежни или чак и искључиви мотив који би их покретао на акцију, добијају "другу природу" коју су им набацили други као поводац, којим ће да их воде од једне до друге тезге својих профитабилних тржишта. Проблем је, дакле, како их учинити толико својим да поред тог заводљивог шаренила пролазе као поред употребљене амбалаже на сметлишту суседне самопослуге. Питање је у томе шта то, у ствари, они нису добили у својим породицама и својим школама, а што им је толико требало, када су посегли за сметлиштима? (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Када се боље размисли, зар се и тај адолесцент који напушта наставу и долази кришом на партију видеопокера, не понаша као оно Адам и Ева који су се кришом наднели над сенку њихове животне хармоније да би нешто сазнали о злу? Зар адолесценти, већ по својој природи, не понављају, у свакој генерацији, исти чин радозналости загризањем оне исте рајске јабуке познања добра и зла? (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Што се тиче вашег детета о коме ми пишете, мишљења сам да ће га груб однос учинити још горим. Говорите с њим о добру и затим га не притискајте, него му показујте како сте ви ожалошћени пошто он иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, зато што ни радост не остаје непримећена, а ни туга. Ви испуњавајте своје обавезе, дајући савете, а затим поверите своје дете Богу. Мислим да ће ваш труд дати веће резултате ако буде повезан са молитвом. Када страдате од дететових безобразлука и притискате га, резултата неће бити јер је дете узнемирено телом и нападима лукавога, коме плаћа данак. Можда ће све проћи. Не жалостите се, средиће се све касније. Не узимајте то толико к срцу, које због тога губи свој мир – и шта ће онда бити? Многи људи нашег времена робови су тог типичног греха… Бог да нас помилује! Старајте се колико год можете да не одбацујете од себе дете, као што сам већ рекао, да не би раскинуло везу и да не би побегло из породице, зато што после може испасти тако да оно неће хтети да вам се приближи због егоизма, и ви ћете га сасвим изгубити. /…/ Све скупа, не жалостите се. Бог неће оставити ваше дете. И грехе данашње деце Бог неће судити исто као грехе деце нашег времена. (Старац Пајсије)

• Моли се само да дејствује благодат Христова. Ти сада, када ти је дете већ одрасло, можеш учинити само једно: показати љубав и молити се Богу да би Он дејствовао на корист твога детета, зато што, ако си га ти, родитељ, хранио добротом и љубављу, оно куда год пође, с ким год се веже, у једном часу увидеће да је ван (духовно здраве) породице клима углавном нездрава и да је свуда – претежно корист и лицемерје. Тако ће се твоје дете вратити кући на природан начин. Али, ако је у дому заједљивост, псовка, свађа, тада срце његово и не помишља и не жели да се врати. О, како нам је потребно да будемо пажљиви, јер тај узраст само љубав и молитву хоће. (Старац Пајсије)

• Поставивши дете у прочеље стола, породица псевдо-рационалистичке цивилизације нашег доба оптеретила га је култним потребама одраслог света, њихових поседника у чину родитеља. На то родитељство се позивају увек када се од деце тражи да родитељски живот схвате као принесену жртву за њихово подизање и добробит, те очекују узвраћање обиљем привржености и максимум њихове успешности у животу, под чији се хлад могу скрити.

            Ово последње траже и родитељи који су разбили породицу опаким нехатом, дајући предност алкохолу и другим супстанцијама које уводе у зависност, или предност потреби за множином полних односа, или неким другим личним страстима.
            Ту су и они који се препуштају неконтролисаним расположењима мрзовоље, перманентном доживљавању љубоморе, ситничавим сумњичењима због било чега, истеривањима увек неке "правде" или "истине", чиме се све обесмишљава међуљудски однос у брачним заједницама.
            Исто тако, угрожавају детињство и они родитељи који су полегли по деци одбацивањем властитих живота, давећи их својом "родитељском пожртвованошћу" и заштитом, занемарујући чак и своје радне обавезе, напредовање у струци коју раде и чак напуштањем радног места "како би се посветили деци".
            Захвалност од деце очекују и они који се обрачунавају са њима каишем и варјачом, и они који се око њих побожно крећу молећи их за макар један подвиг у лепом понашању, "ето, макар вечерас кад дођу ти гости, у знак захвалности тати и мами".
            Не знам како је то било у неким пређашњим временима, али у овом нашем, које живим собом самим, спонтаност у односу родитеља и деце, као и уопште у међуљудским односима, као да је у замирању. Поставивши дете за сврху сопственог живота, и онда од те "сврхе" тражити, и то повратним спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове сујеверја чији је образац оно бацање новчића у фонтану уз очекивање да им се та "жртва" узврати неком жељеном срећом још вечерас. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Веома често се дешава да часни, образовани родитељи имају децу која су неискрена у изражавању својих осећања зато што се боје да неће одговарати високим родитељским захтевима. Велика грешка родитеља је да од деце захтевају да она осећају онако како то желе родитељи. Могуће је захтевати само послушност код спољних правила понашања, извршење обавеза, али се не сме захтевати да дете треба да мисли како је дирљиво оно што се њему чини смешним, да се одушевљава оним што га не занима, да воли оне људе које воле родитељи. (Софија Куломзина)

• За децу је важније какав пример гледају у кући него шта им причамо. Ако дете пише домаћи, а мајка мути фил, гледа кроз прозор комшијину кућу и каже оцу: "Види какву је кућу подигао! Нема ни дана школе, али уме да живи!" – какву поруку мајка шаље детету у том тренутку? (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Горе је бити престрог и занемаривати дете, не давати му љубав, него размазити га. (Др Владета Јеротић)

• Буди обазрив када показујеш – чак и неприметно за самог себе – особиту љубав према једном од деце твоје и постојано се занимаш њиме због његове, на пример, немоћи. Таквим односом ти ћеш изазвати озбиљну трауму у души другог детета и оно ће бити љубоморно. И ево имаш већ велике психолошке проблеме у односима с децом и ако не обратиш пажњу на то, нанаћеш штету и деци и себи. Ти ћеш бити крив. Дакле, буди пажљив. (Старац Пајсије)

• Понекад, из љубави, мислимо да су деца наш посед и да са њима можемо да чинимо све што желимо. Тако наша деца постају створења неспособна да живе живот било као брачна било као безбрачна. (Архимандрит Емилијан Светогорац)

• Све то што доводи до очајања децу у раном детињству, бива узрок пада њиховог бића и на каснијим узрастима. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Мајке узнемирене личним проблемима, бригама у овим ратним и избегличким временима, често у наручјима доносе децу одсутних погледа, сиромашне мимике лица, или, насупрот томе, децу која су у гневу, плачљива, у љутини. То је основна матрица патње и за све сложеније облике на каснијим узрастима. /…/ Одсуство смирујућег погледа мајке и сигурности њеног наручја покрећу тугу, одређене облике узнемирених понашања, чиме се оглашава губитак усмерења њихове егзистенције и њихов угрожени смисао постојања. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Сећам се једне савремене породице у којој је дошло до озбиљног конфликта, који је угрозио и саму њихову брачну заједницу, због те теме о "модерном" и "конзервативном" васпитавању деце. Баш почетком самог ручка, који је тада породица припремила за рођаке оца породице који су дошли из провинције, и то за лепо постављеним столом у трпезарији, њиховом сину од пет и по година, пало је на памет да не жели да руча за столом са свима њима, него баш доле, на тепиху, тражећи да мати ту, на тепих, стави салвету, тањир са супом и прибор за јело. Док је тата покушао да то некако спречи или да забашури пред гостима "ту бруку", мати се наљутила, "испоштовала" захтев детета и објаснила је гостима да је њен муж ипак остао само један сеоски кабадахија, иако је правник, јер је задржао своје "немогуће понашање према детету" и да он "просто није у стању да схвати савремено васпитање деце", изразито бесна и на свога мужа и на његово "порекло". Упознао сам их у саветовалишту за ментално здравље, у које су дошли са оним тако немогућим и тако разорним питањем да им се да неопозиво "научна пресуда" о томе "ко је у праву", што говори о неизмерној дубини непоштовања самих себе, доживљавајући се апсолутно подређеним магијским силама, које имају надљудска знања и надљудске моћи, које не траже никакву сарадњу, упитаност над самим собом и могућност саодлучивања, него пуку покорност рајетина. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Идеја о штетности тога да се деца туку довела је, код неких, до идеје да осуде сваки позив на пристојно понашање деце у породици. Та "научно доказана" идеја је разобручила односе према деци у огромном броју породица, нарочито у великим градовима, али, никако није била довољна да сузбије њихово свирепо кажњавање и данас, оним тако садистичким "прутићем по гузи" педантних домаћица-мајки или бака или оним суровим кајишем робусних очева, који су, обично, мањи од маковог зрна пред шефовима на својим радним местима. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Нису проблем фабрике играчака, него наше страсти и неодмерености, због духовне лењости да се потрудимо, да се разумемо бар са онима које волимо, а коју, као родитељи, демонстрирамо нашој деци сваки дан од јутра до вечери. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Волели сте их, али сте их притискали а да при том нисте имали потребну светост како бисте их задржали у близини Христовој. Док су деца била мала, задржавали сте их уза се; кад су одрасла, изгубили сте их. Не треба да се борите против своје деце, већ против сатане, који се бори против ваше деце. Треба да им се обраћате са мало речи, а са више молитве. (Старац Порфирије)

• Не треба вршити притисак на децу. Кад су несташна, мајка треба да предузме одређене мере, али не да врши притисак на њих. Добро поступаш што им сваки дан читаш Свето Писмо. Ако једно дете негодује – пусти га; пођи са осталом децом у другу собу и настави читање. Кад полазиш у цркву, а твоја деца неће да иду с тобом, немој их присиљавати, али немој бити ни равнодушна према томе. Кажи им: "Децо, ја идем у цркву. Ко хоће, може поћи са мном; сад или касније". Тако им говори и много се моли за њих. Кроз твоју молитву Бог ће им се обратити. (Старац Порфирије)

• Ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи него и  целој својој породици. (О. Тадеј)

• Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: "Пођите у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави". И завршио је: "Зар мислите да се дечица која имају родитеље који их не воле, иоле разликују од сирочади? Па, и она су сирочад". (Старац Порфирије)

• Развод је сигурно за дете судбоносан, али развод мора доћи кад дође и то треба што мање драматизовати. И тата и мама не смеју да говоре о оном другом ружно, јер свако дете воли да има најчеститију, најбољу и најлепшу маму на свету и да има најчеститијег, најхрабријег и најпаметнијег тату на свету. Може се рећи: тата није био мени добар друг и ја се зато с њим разводим…, али ништа не говорити о тати као о неком онаквом и оваквом. Друга ствар, виђање се организује како је то сад по закону некако, а занемарите закон. Дете мора бити утемељено у једну породицу. Дакле, код маме је или код тате. Не може бити и код маме и код тате. Нема ту правде, два дана мами, два дана тати. Дакле, он је код маме на пример и тати одлази на викенд или је код тате и иде мами на викенд. Не драматизовати, понашати се природно и стално себе контролисати да помоћу детета не уцењујемо оног другог, да се не светимо оном другом. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Наша деца су изложена великој опасности. Чак и у вртиће допире дрога. Сремци имају изреку: "Пуна чаша брани." Они под тим мисле на то да не може нико да те опије тако што ће ти доливати нове количине вина ако га не отпијаш, ако ти је стално чаша пуна. Патријарх Павле је то даље објаснио: ако испунимо дечије душе идеалима, обичајима, вером, вредностима, неће бити места за секте, дрогу, неће људи моћи да "доливају" оно лоше у дете. (Академик Драган Недељковић)

• То је свакоме од нас проблем, како да помиримо спољашњи свет са оним што бисмо желели да је наша унутрашња стварност. Увек постоји та напетост између света и мене, а самим тим и између света и породице. Ако дете уз родитеља стекне искуство аутентичне љубави и строгости, искуство критеријума, то ће наставити да буде у њему живо и кад одрасте и постане свесно света. Важно је што више тога удахнути у та мала бића да би они сами осетили одговорност према томе што им је дато, што им је даровано. (Небојша Дугалић, драмски уметник)

• Нама, родитељима, није дато да знамо како ће се одвијати духовни живот наше деце, али ако она у живот уђу имајући за собом реално искуство свакодневног обраћања Богу, то ће у њима остати као вредност која се ни са чим не може упоредити, шта год да се с њима догоди. (Софија Куломзина)

• Ја имам четворо деце. Ја сам јако забринут за будућност своје деце, и ово најискреније говорим. Бавим се тиме да сада пилану отворим, да ако које од деце, мушкараца, момака, ухвате да режу грађу, да нешто раде… Ја осећам обавезу, дужност, само да им дам да раде, јер ако раде, онда ће бити обавезни и домаћински да мисле. То је онда највише што могу да урадим и, нормално, да их водим у Ђурђеве Ступове или у Дечане. То је оно што ми морамо да радимо према својој деци… (Данило Лазовић, драмски уметник)

• У насталом кошмару дезевропеизације Европе и света, битно се угрожавају вредности на којима је засниван и сам породични живот, а зна се да је породица основно огњиште у коме се распламсавају пламичци људскости у нама. И баш то гнездо људскости је нападнуто, и то са свих страна. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Какав смо свет приредили нашој деци у таквом их морамо и подизати, уколико желимо да буду социјализована и да нађу своје полуге за укључивање у механизме социјалних односа у борби за свој опстанак и социјалну афирмацију. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Буди свештеник своме сину, – свештеничка је дужност да револтира људе против зла – и твој дом биће храм. Не скривај од сина да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у те милионе, који се злу клањају, до да је предодређен за војника добра. Од мајке зависи највише. Имај увек на уму ово троје. Прво: остави своје дете без ручка. Твоје дете треба да сазна, шта значи бити гладан и треба да буде способно да овда-онда у животу своме да свој ручак гладнима. Друго. Не дозволи своме детету никад да говори зло о другим људима пре него што је признало и покајало своје зло. Свет може поправљати само онај, ко је у стању себе поправити. И треће: не учи своје дете себичности. Научити дете себичности значи поновити наук, који му је природа дала већ у зачећу његовом. Ма колико га ти, мајко, учила несебичности, никад нећеш потпуно победити природу. Зато не престај свако јутро саветовати сина: подај сине, од свега што имаш доста један део твојим друговима, који немају ништа. Не престај свако вече тражити рачуна од сина о његовим добрим делима од тога дана. Природа ипак боље негује своју децу него ли људи своју. Природа упућује биљке да расту једним делом у земљу, а другим ка сунцу. Људи данашњи упућују своју децу да расту само у земљу. Зато су тамни и земљани многи – премноги. Мало је деце сунца. (Св. владика Николај)

• Родитељи нису дужни и не могу сами да извуку сав потенцијал из детета, све интелектуалне способности. Занимљиво је да ће много више него умним радом са дететом, родитељи извући и развити његове менталне и духовне способности – љубављу. (Др Владета Јеротић)

• Не треба деци стално нешто да доказујемо. Треба само да им пружимо добар пример. (Старац Порфирије)

• Просвећени родитељи се више служе са "треба" него са "мора". (Др Владета Јеротић)

• Децу треба васпитавати личним примером. Ако сам ја задовољан, испуњен, остварен, све своје проблеме ће и моје дете лакше да решава јер види мене како функционишем. Може неко детету да даје најлепше савете и услове за живот, па опет ништа није урадио ако је сам несређен. Зато се ја трудим да будем искрен. Увек нешто видим што сам могао боље. У принципу је важно да се трудим сваког дана да будем бољи. Најгори је онај родитељ који каже: Ја сам ти дао све, а ти ме не поштујеш. То нисам никад радио. Не радујем се некој претераној послушности моје кћерке, чак ме обрадује и кад је мало својеглава јер из тога схватам да је она личност и да мора да има неки свој начин. Доћи ће увек на крају на оно што је исправно, али мора да пронађе свој начин, да има своју слободу у томе. У васпитавању се ослањам на ону кинеску пословицу: "Немој да ми даш рибу, него ме научи да пецам." (Велимир Веља Павловић, новинар)

• Када је потребна и строга реч, треба дете да осети да је и она из љубави. (О. Тадеј)

• Ништа није педагошки, него волети и бити вољен. (Св. Јован Златоусти)

• Деца су истовремено и празне табле и обиље непоновљивости. Постоји простор дечије душе у који се утискују неки одређујући оквири и критеријуми које они усвајају као траг неког усмерења. Треба им бити близак у њиховом свету, а опет бити аутентичан и у строгости и у љубави према њима. То је можда оно што они идентификују као најважније – колико је наше поступање аутентично. Да ли је строгост из тачне строгости или није, да ли је љубав спонтана или није, то они увек осећају. Често се догоди да родитељи на деци искаљују своје бесове, неостварености, проблеме. Врло често деца буду жртве наших слабости, осећајући како се то што чинимо не односи се на њих и сасвим их промашује. То сматрам неаутентичним поступањем, када промашујеш некога на његовом месту, а тиме и самог себе. Ако су криви и добију за то адекватну грдњу, они знају да та грдња има свој конкретан узрок у њима и они осећају да се твоја строгост и твоја грдња односи на њих. Исто тако и љубав; да ли си са њима успутно или на било који начин надомешћујеш недостатак стварног присуства у њиховом свету, то такође осећају. Дете хоће да се осећа као личност, да га третираш као њега самог. (Небојша Дугалић, драмски уметник)

• Да бисмо нашу децу научили да воле, морамо и сами да научимо да одистински волимо. (Софија Куломзина)

• Нисам одушевљен кад децу подучавају методички, рецимо, да је живот Исуса Христа текао овако или онако. Деци није потребна обавештеност, већ оно што може да допре до њих, потребан им је живи контакт који може да узбуди душу, да надахне. Не просто историја као Историја. Нека приче буду одвојене; у своје време оне ће наћи своје место. Мени се драгоценијим чини то што дете често о Богу и тајнама Божијим зна више него и њихови родитељи. И прво што родитељи треба да науче јесте да не сметају детету да само сазнаје, да не претварају искуствено познање у интелектуални катихизис. (Митрополит Антоније Блум)

• Деца виде када одрасли примећују умор једни код других, главобољу, примећују кад се неко лоше осећа, старачку немоћ, и како се труде да помогну. Деца несвесно упијају те примере саосећања и копирају их. У том развоју способности саосећања веома је корисна брига о домаћим животињама: псу, мачки, птици, рибици. Све то учи децу да се пажљиво односе према потребама другог бића, да брину о другима, да имају осећај одговорности. У том развоју је корисна и породична традиција поклона: не толико добијање поклона за празнике, него и припрема поклона које деца поклањају другим члановима породице. (Софија Куломзина)

• Породични живот је школа љубави и за децу, и за супружнике, и за родитеље. Љубав је рад, и за умеће љубави треба се борити. У нашем породичном животу морамо свакога дана овако или онако да реагујемо на све што се дешава и онда се отварамо једни другима онакви какви јесмо, а не само онакви како себе приказујемо. У породичном животу испливавају и наши грехови, и сви наши недостаци, и то вам помаже да се боримо с њима. Да бисмо нашу децу научили да воле, морамо и сами да научимо да одистински волимо. (Софија Куломзина)

• Родитељи морају бити онакви каквима желе да виде своју децу – не на речима него на делима. Они морају да уче своју децу на примеру свог живота. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Још један важан елеменат у породичном животу јесу односи међусобне љубави; не просто љубави него култивисане љубави у свакодневном животу породице, испољавање љубави у речима и поступцима. Љубазност у кући, не формална него искрена и природна. Радост и срећа су деци потребни исто онолико колико је биљкама потребан ваздух и сунчева светлост. Најбогатије наследство које родитељи могу да оставе деци јесте срећно детињство с нежним успоменама на оца и мајку. Оно ће осветлити будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у суровој свакодневици живота када деца напусте родитељски кров. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Тата и мама данас имају великог конкурента у телевизији и ако дете радије одабере да гледа цртани филм него да иде са татом у шетњу, тај отац је изгубио битку. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Треба да радимо на самоусавршавању. Битно је код васпитавања деце, да родитељи себе сачувају од туђег модела понашања, од телевизијског понашања. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Васпитање почиње тиме што се волимо, угледамо се један на другога, што се упијемо један у другога, они нас упијају, наша понашања. Не васпитава се речима. Нико није постао добар што му је тата придиковао да буде добар. Али, ако се тата понашао тако да је он из тога идентификујући се с њим био такође добар, онда је то права ствар. И, наравно, морамо знатида дете има и своју вољу и своје жеље и своју естетику, са галамом и јаком музиком пред нашу потребу да спавамо по подне. Морамо ипак наћи неке споразуме, јер дете је личност од нултог дана. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Родитељи су дужни да живе хришћански и да пазе на своје понашање, зато што деца од малих ногу, пре него што проговоре, започињу као компјутер, све да "бележе" што виде и чују у кући. И ако деца виде оца и мајку како вичу, свађају се, вређају једно друго, како воде рђаве разговоре, она као касете "бележе" све то у себи и, када порасту, не желећи то сами – наследивши од родитеља сва страсна стања – почињу да се свађају и да вређају ближње своје оним речима које су чули од родитеља. Најбоља помоћ и најбоље наслеђе које уопште могу родитељи оставити својој деци – учинити их пријемницима своје доброте, и за то није потребна посебна брига, јер ако малишан види да су родитељи у љубави, да благородно разговарају, смирено се моле и томе слично, онда као "копир" апарат, он утискује то у својој души. Многи родитељи који јако воле своју децу, на неки начин их кваре, не схватајући, на жалост, какву штету им наносе, на пример, онда када мајка, из неизмерне љубави по телу, грлећи га и целивајући, детету говори: "Како је добро моје дете, најбоље на свету", итд. (Старац Пајсије)

• Свако дете мора да се свије око неког идентификационог узора који га импресионира, на првом месту својим квалитетним разумевањем његове личности и који је подесан да око њега бршљани оно што би желео да буде и да поседује као лик пред другима, у неким временима о којим сањари. Ако му ми не понудимо наше Врбице и наше заставице, за којима жуди својим целим бићем, уочиће их код неких других људи из окружења или на маркетиншким тезгама оних који их своде у службу куповине и продаје роба и трендова, сводећи свој животни смисао на ту празнину постојања, чија узалудност никако није лишена убијања и крви. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Деца се не васпитавају, као што се то не чини ни са одраслим људима. Са децом се живи у узајамном радовању и бризи, као и са других људима са којима сарађујемо на важним пословима. Тиме се узајамно прожимамо, развијамо као бића и као људи, и то препознајемо као васпитни однос и као међусобни утицај. Бавећи се децом, самим тим што са њима живимо, ми их "васпитавамо", исто као што и деца нас васпитавају, откривајући нам нове визуре живота, које, често, нисмо ни очекивали. (Светомир Бојанин, дечији психијатар)

• Све што бисте иначе рекли свом детету, ви реците Богу, јер ће дете, због свог карактера, можда реаговати како не ваља. Клекните пред Богом, и Његовом благодаћу ваше речи ће се пренети на дете. (Старац Порфирије)

• Немој да вршиш притисак на своју децу. Оно што желиш да кажеш, реци својом молитвом. Деца не слушају ушима, него само онда када дође божанска благодат, која их просветљује, и тек тада чују оно што желимо да им кажемо. Кад хоћеш нешто да кажеш својој деци, кажи то Пресветој Богородици и Она ће посредовати. Твоја молитва ће деловати као духовно миловање које грли децу – а то ће их привући. Дешава се, видиш, да понекад хоћемо да их помилујемо, а она се бране; од духовног миловања неће се никада бранити. (Старац Порфирије)

• Ваша деца ни једампут не треба да вас чују како се свађате, па чак ни да подигнете глас једно на друго. (Па, је ли то могуће, Старче?) Свакако да јесте. И то како вам кажем: ни једампут да вас не чују. (Старац Порфирије)

• Зар не схватате да спасење вашег детета пролази кроз ваше хришћанско владање? Не кроз теорију, него кроз праксу хришћанског владања. (Старац Порфирије)

• Циљ је еванђељског васпитања: јачати вољу код деце за све што је еванђељско, узвишено, свето. А да их тако изграђују позвани су на првом месту родитељи. Они да буду еванђељски углед деци у свему; а најпре: у еванђељском владању над собом, над породицом, над децом. Ништа не чинити што би децу нагонило да своју нежну и полетну душу троше у раздражењу, у љутини, и тако је огрубљују, осуровљују, освирепљују. (Св. Јустин Ћелијски)

• А каква је то дужност родитеља "у Господу" према деци "у Господу"? Одгајати их "у науци и саветима Господњим" (у васпитању и науци Господњој). Не раде ли тако, родитељи "раздражују" децу своју: подстичу њихове рђаве особине, дају маха њиховим ћудима, распламсавају њихову самовољу, поживотињују њихова схватања, нихилизују њихова убеђења. (Св. Јустин Ћелијски)

• Само се "васпитањем Господњим" деца изграђују у праве људе, у потпуне људе, који знају божански циљ људског живота, и остварују га божанским средствима. (Св. Јустин Ћелијски)

• Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог у науци и саветима Господњим; ко се израна научи бити богомудар – философ (Свети Оци често називају философом сваког правог хришћанина, човека који живи по Еванђељу Христовом), тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства и највећу славу. Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци, помоћу којих се стиче новац, колико – научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство. (Св. Јустин Ћелијски)

• Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца – расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама. У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечије очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете, на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше, онолико колико нам то средства дозвољавају. Деца воле слике, и ако су слике у кући чисте и лепе оне на њих изванредно утичу, чине их префињенијима. Али и сам дом, чист и опремљен са укусом, с једноставним украсима и пријатним изгледом непроцењиво утиче на васпитање деце. (Св. мученица царица Александра Романова)

• О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце – дуг родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме. Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење. Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету. Он мора бити испуњен таквом љубављу и таквом срећом да, без обзира на то у којим крајевима да се човек касније обрете, ма колико година да прође, његово срце увек подједнако тежи ка родном дому. У свим искушењима и несрећама родни дом је уточиште за душу. (Св. мученица царица Александра Романова)

• У таквом дому могу се васпитавати само лепота и доброта карактера. Једна од несрећа нашег доба је то што су тихе породичне вечери потиснуте пословима, забавама и изласци у друштво. (Св. мученица царица Александра Романова)

• Породични обед је доказано једна од најважнијих функција породице у смислу стварања повезаности између детета и родитеља, способности међусобне комуникације и осећања блискости – а све то само појачава осећај самопоштовања код детета. Породични обед је најважнији аспект тог везивања. То је редовно време кад се породица окупља за столом, изговара молитву и проводи то пријатно време уживајући у свом заједничком оброку и разговору. (Др Лаура Шлезингер)

• Велика је ствар преузети на себе одговорност за ове нежне младе животе који свет могу обогатити лепотом, радошћу и снагом, али који лако могу и да се упропасте; велико је дело неговати их, формирати њихов карактер – ево о чему треба да размишљаш кад уређујеш свој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти ради истинитог и племенитог живота, ради Бога. (Св. мученица царица Александра Романова)