У време обележено једним од најтежих удара на Бога и живот сам, када човек врши чедоморства (абортусе) и насиље над даром рађања, деца постају наши учитељи и искре радости, једноставности и чистоте. Највише саосећања, топлине и љубави често има код деце која су понела крст болести, страдања, ране смрти родитеља или неке друге невоље. Господ нам је оставио Своју заповест: "Ко прими такво дете у име Моје, Мене прима". Речи са вишеструким значењем, а применљиве и на дар живота и рађања. Господ по неизмерној љубави Својој чини жену благословеном и зачиње у њој нови живот, а она на то одговара убиством тог живота, изговарајући се социјалним или материјалним стањем, каријером, изгледом…
Новембра 2000. године, свет је обишла фотографија са насловне стране "Њујорк тајмса", као ФОТОГРАФИЈА ГОДИНЕ. Наиме, 21-недељној беби у мајчиној утроби, потоњем Самуелу Арнасу, дијагностикована је раздвојеност кичме, деформитет који није давао наду да ће преживети. Након темељних истраживања на Универзитетском медицинском центру у Нешвилу (САД), др Бранер, који је водио овај случај, донео је одлуку да оперише бебу унутарматеричним захватом. Операција је била тешка, али се добро одвијала. Пред крај, још нерођена беба пружила је ручицу и ухватила прст др Бранера, који је тада остао запањен. Проживео је најемоционалнији тренутак у свом животу, а ручица малог Самуела као да му је топло благодарила на враћеној нади у живот.
Беба је дуго држала докторов прст, па је медицинско особље успело да слика овај невероватан призор. Самуелова мајка је плакала док је, након неколико дана, видела фотографије.
Наредне године, објављена је слика здравог и насмејаног петомесечног Самуела, док се играо са татом.
И још се питамо да ли је абортус злочин?
И питамо ли се још да ли постоји Бог?
Из "Саборника" бр. 27, 28. фебруар 2010. године
