У суботу, 19. маја 2012. године, на празник Праведног Јова и Преноса моштију Св. Саве, на Св. Архијерејској Литургији у Храму Св. Саве на Врачару, обављено је свечано прослављење Момишићких Мученика – двојице учитеља и 40 ђака, мученички пострадалих од Турака, 1688. године. Литургијом је началствовао Патријарх српски Иринеј, уз саслужење више архијереја из земље и расејања, окупљених на редовном заседању Св. Арх. Сабора СПЦ. Саслуживали су и свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке, међу њима и старешина Саборне цркве, протојереј-ставрофор Петар Лукић. Овим свечаним прослављењем потврђено је већ одавно постојеће молитвено поштовање Момишићких мученика међу верницима наше Цркве.
Повест о Светим Момишићким новомученицима
Насеље Момишићи код Подгорице настало је, по предању, досељавањем становника села Момуша код Призрена, који су, ради сећања на своје порекло, сачували име села у коме су некада живели. Први пут се помиње као метох манастира Хиландара, у једној повељи издатој српској светогорској царској Лаври, од стране цара Душана. Први сигуран податак о момишићком храму Св. великомученика Георгија датира из 1610. године. Овај храм био је светило вере и матица просвете и културе православном народу, који је много страдао од Турака, чија се зверства у овим крајевима и до данас памте. Једно од најкрвавијих је затирање цркве Св. Ђорђа у Момишићима и школе поред ње, у којој је живо спаљено 40 ђака, са два учитеља-свештеника.
Разјарен поразима турске војске, 1688. године, нанетим од стране племена Куча, скадарски Сулејман-паша је спровео одмазду над невиним становницима села у околини данашње Подгорице. Први на удару нашли су се Момишићи, у којима су пашини војници затворили 40 ђака и два учитеља-свештеника у цркву и живе их спалили. По одласку турске војске, мештани су сакупили са згаришта школе остатке сагорелих моштију мученика и похранили их у храму Св. Георгија под Горицом. Сведочанство о страдању невине деце и двојице свештеника Момишићани су брижљиво неговали вековима, све до данашњих дана.
Након четири века страдања, ослобођењем од турске власти, потомци ових светих мученика решили су да обнове спаљени храм. Дуго им то није полазило за руком, првенствено због недостатка средстава и тешких животних услова. Тек 1930. године, по благослову Митрополита црногорско-приморског и потоњег Патријарха српског Гаврила (Дожића), започета је обнова. Ношени живим сећањем о страдалој деци, храм су брзо обновили и у њега пренели мошти својих мученика, 1936. године. На дан преноса моштију формирана је незапамћена литија. Када су крстоносци улазили у нови храм, из око 2км удаљеног храма Св. Георгија под Горицом још нису успели да крену сви верници. Тада су мошти похрањене у олтару испод Св. Престола, где су се налазиле све до 1995. године, када су пренете у гробницу са десне стране олтара.
Под духовним руководством Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, враћени су у богослужбени живот момишићки храмови, међу њима и црква Св. великомученика Георгија. Митрополит Амфилохије је, 2006. године, извршио обретење светих моштију Момишићких мученика из гроба и, знајући за живо сећање Момишићана о њиховом мученичком спаљивању, умио је њихове свете мошти, по древном православном обичају – вином, и помазао их ружиним уљем из Јерусалима. Оне су први пут изнете верном народу на целивање 2006. године, на празник Светих 40 мученика Севастијских (Младенце), од када трајно почивају у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Св. великомученика Георгија. У знак молитвеног сећања, одређено је да се њихов спомен и убудуће литургијски прославља на празник Светих 40 мученика Севастијских.
Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас!
