На велики празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат и као Велика Госпојина, братство Саборне цркве је служило Свету Литургију, са почетком у 9 часова, у присуству изузетно великог броја верника. Овим празником завршен је двонедељни Госпојински или Успењски пост, па је и причасника било много. Овај дивни празник сматра се и другим Васкрсом.
Овај празник је и непосредно везан за историју београдске Саборне цркве, за њено најраније постојање. Наиме, по речима протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића, "наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Саборну цркву у Београдској Митрополији изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином".
