{mosimage}
У недељу, 18. фебруара 2018. године, на Беле покладе, у Саборној цркви је служена Света архијерејска Литургија, којом је началствовао патријарх српски Иринеј, уз саслужење братства овога храма. Певало је Прво београдско певачко друштво, под руковођењем Радмиле Кнежевић. Протојереј-ставрофор Бранко Топаловић је одржао литургијску проповед о наступајућем Великом посту. У наставку Литургије, Његова Светост је служио и парастос крај гроба блаженопочившег митрополита београдског Михаила (Јовановића), поводом 120 година од његовог упокојења (1898). Гробница митрополита Михаила се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице Обреновића. Митрополит Михаило је био један од најзнаменитијих поглавара СПЦ, током чијег је духовног руковођења Српска црква добила самосталност (1878). У београдској Саборној цркви је хиротонисан за епископа, 1853. године, а на крају и сахрањен, уз велике државне почасти и у присусуству краља Милана Обреновића. Саборна црква чува још једну његову успомену-поклон – велики крст у филиграну, који је био изложен на бечкој изложби рукотворина. У својој беседи о митрополиту Михаилу, патријарх Иринеј је, после парастоса, истакао: "Сав је био предан Духу Православља и духу српске културе. У његовој келији у Русији, где се школовао, написано је: Ниси дошао да ленствујеш, већ да учиш да би сутра био од користи српском народу…" Прилог о овом догађају су снимили ТВ Храм и Радио Слово љубве.
{gallery}parastos2018{/gallery}
Житије митрополита београдског Михаила:
У мирјанству Милоје, рођен је у Соко-Бањи, 19. јуна 1826. године. После завршене Богословије у земљи, Митрополит Петар га је послао у Кијев на Духовну Академију. Завршио је Кијевску духовну академију са звањем магистра, а ту је примио и монашки чин – јерођакона и јеромонаха. По повратку у Србију, постављен је за професора Богословије, али је већ 14. октобра 1853. године, у београдској Саборној цркви посвећен за епископа шабачког. У том звању је био до 25. јула 1859. године, када га је, у Крагујевцу, Сабор Архијереја, архимандрита и протојереја изабрао за Митрополита, потшо је Митрополит Петар дао оставку и примио се Епископије горњокарловачке. Уживао је велику љубав кнеза Милоша, који се из прогонства вратио у Србију. Био је велики јерарх, родољуб и национални радник.
За време његове управе, Српска црква је добила потпуну независност, на Цвети 1878. године, када је по свим црквама у Кнежевини Србији овај догађај свечано прослављен.
Као велики русофил, дочекао је тешке дане, морао је да сиђе са престола 1881. године, због сукоба са државом око закона о таксама. Због истог закона сишла је са управе цела јерархија Митрополита Михаила. Године 1883. отишао је из Србије и вратио се поново 1889. године, када је сишла са црквене управе јерархија Митрополита Теодосија Мраовића, а ову заменио Митрополит Михаило са владиком Јеронимом. Од тада па све до смрти, Митрополит Михаило је управљао Српском црквом.
За своје дуге управе донео је закон о црквеним властима и обновио укинуте епархије, шабачку и неготинску. Иако је своју управу саображаво према новом закону, имао је тешких дана због развијених парохијских страсти, али је његова истрајност у трпљењу побеђивала. Сахрањен је у београдској Саборној цркви уз велике војне почасти. Погребу је присуствовао и краљ Милан. Свештенство му је подигло споменик у знак захвалности. Био је одличан беседник, испосник и необично питом, светитељске нарави.
За време рата 1876. године, развио је врло живу акцију у Русији у корист Отаџбине. Црква је за то време учинила драгоцене услуге своме народу, искључиво његовом иницијативом. Био је први председник нашег Црвеног крста, снабдевајући наше рањенике и ратну сирочад. Оставио је за собом 16 орната, више скупоцених митра, крстова и панагија, као и тестамент којим је наредио: да се при Саборној цркви образује ризница и да се годишње, ради успомене на њега, употреби орнат, крстови и панагије. Његова имовина је развучена и упропашћена јер његов наследник, Митрополит Инокентије, није дао да се образује ризница при Саборној цркви. Најскупоценији орнати ношени су по селима и у њима се служило и по киши и по снегу. Сачувана су само четири његова орната: сребрни, златоткани, кадифени и један од руске стофе са крстовима.
Саборна црква чува још једну његову успомену-поклон – велики крст у филиграну, који је био изложен на бечкој изложби рукотворина.
