Прво београдско певачко друштво, хор Саборне цркве и најстарија музичка институција у Србији, која ове године слави 165 година свога постојања и рада, давало је, традиционално, парастос свом некадашњем диригенту и композитору, Стевану Стојановићу Мокрањцу (1855 – 1914), у Саборној цркви, у недељу, 30. септембра, на празник Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије. У суботу, 29. септембра, чланови ПБПД су певали на помену Мокрањцу, крај његовог гроба, на Новом гробљу, а служио је председник Друштва и старешина Саборне цркве, протојереј-ставрофор Петар Лукић. Мокрањац је овај Хор предводио готово три деценије, његов животни пут и његов спомен су обележени Првим београдским певачким друштвом, а на историјској путањи овог Друштва, Мокрањац је ставио најснажнији и најважнији печат. ПБПД га је примило у своје редове још као гимназијалца, оно га је школовало првих година, у иностранству, у просторијама Друштва је доцније становао, заљубио се и оженио, Друштво је са њим живело, проводило незаборавне боемске вечери, стварало, напредовало и остваривало велике домаће и иностране турнеје, као први српски ансамбл који је гостовао у многим земљама света, у последњој деценији 19. века и почетком 20. века. Током Мокрањчевог 30-годишњег руковођења, Друштво је названо "Мокрањчевим хором", а само раздобље "златним добом"; свету су заједно представили лепоту српског националног, уметничког и духовног блага. Ове турнеје су биле не само уметничке, већ и дипломатске мисије широког значаја у историји српске музике, културе и дипломатије. Мокрањац је највећи број својих дела компоновао у ПБПД и увежбавао их са овим Хором. Са ПБПД је основао прву музичку школу у Србији, доцније названу по њему.
ПБПД га је испраћало са овога света, на самом почетку Великог рата, у Скопљу, 1914. године. Предузело је читаву организацију преноса његових земних остатака из Скопља у Београд, када је у престоници уприличен историјски и свенационални догађај, 1923. године. Подигло му је споменик на Новом гробљу, четири године касније. Организовало је прославе његових јубилеја, и за његовог живота и током читаве даље историје, све до данас. Давало му је помене сваке године, чак и у немогућим условима, када су диригент и чланови Хора у логору у Немачкој, током Друогог светског рата, једини молитвено обележили 30 година од Мокрањчевог упокојења. Доживотни активни чланови и певачи Друштва били су и Мокрањчева супруга Марија, са којом се овде и зближио и путовао на домаће и иностране турнеје Хора, као и њихов син Момчило. Марија Мокрањац је читаву заоставштину свога мужа оставила Првом београдском певачком друштву. О заједничком животном и духовном путу ПБПД и Мокрањца могла би се написати изузетна књига и снимити филм. У најпотресније странице, засигурно, спадају заједничка гостовања и турнеје кроз Српство, тада још поробљено, кроз страдалне крајеве, где су се збивали сусрети у сузама, песми и загрљајима, који су напаћеном народу били мелем и искра живота. Друштво сваке године, око празника Крстовдана, пева на помену крај Мокрањчевог гроба, у Алеји великана на Новом гробљу, а потом и у Саборној цркви, заједно са читавим литургијским сабрањем.
