Прво београдско певачко друштво, најстарија музичка институција у Србији (1853), традиционално је давало помен свом диригенту и композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу (1855 – 1914), у Саборној цркви, у недељу, 29. септембра, у наставку Свете Литургије. Литургији и помену, поводом 105. годишњице упокојења Стевана Мокрањца, молитвено је присуствовао и Његова Светост патријарх српски г. Иринеј. У суботу, 28. септембра, чланови ПБПД су певали на помену Мокрањцу, крај његовог гроба, на београдском Новом гробљу, а служио је председник Друштва и старешина Саборне цркве, протојереј-ставрофор Петар Лукић. Мокрањац је овај Хор предводио готово три деценије, његов животни и стваралачки пут су обележени Београдским певачким друштвом, а на историјској путањи овог Друштва, Мокрањац је ставио најснажнији и најважнији печат. БПД га је примило у своје редове још као гимназијалца, школовало га је првих година, у иностранству, у просторијама Друштва је доцније становао, заљубио се и оженио, Друштво је са њим живело, проводило незаборавне боемске вечери, стварало, напредовало и остваривало велике домаће и иностране дипломатско-културне турнеје, као први српски ансамбл који је гостовао у многим земљама света, у последњој деценији 19. века и почетком 20. века. Током Мокрањчевог 30-годишњег руковођења, Друштво је названо "Мокрањчевим хором", а ово раздобље "златним добом"; свету су заједнички представили лепоту српског националног, уметничког и духовног блага. Ове турнеје су биле не само уметничке, већ и дипломатске мисије широког значаја у историји српске музике, културе и дипломатије. Мокрањац је највећи број својих дела компоновао у Београдском певачком друштву и спремао их са овим Хором. Са Београдским певачким друштвом је основао прву музичку школу у Србији, доцније названу по њему.
Чланови ПБПД су га испраћали са овога света, на самом почетку Великог рата, у Скопљу, 1914. године; Друштво је предузело читаву организацију преноса његових земних остатака из Скопља у Београд, када је у престоници уприличен историјски и свенационални догађај, 1923. године. Подигло му је споменик на Новом гробљу, четири године касније. Организовало је прославе његових јубилеја, и за његовог живота и током читаве даље историје, све до данас. Давало му је помене сваке године, чак и у немогућим условима, када су диригент Предраг Милошевић и чланови ПБПД, у логору у Немачкој, током Друогог светског рата, једини молитвено обележили 30 година од Мокрањчевог упокојења. Доживотни активни чланови и певачи Друштва били су и Мокрањчева супруга Марија и њихов син, др Момчило Мокрањац. Марија Мица Мокрањац је читаву заоставштину свога мужа оставила Првом београдском певачком друштву. О заједничком животном и духовном путу ПБПД и Мокрањца могла би се написати изузетна књига и снимити филм. У најпотресније странице, засигурно, спадају заједничка гостовања и турнеје кроз Српство, тада још поробљено, кроз страдалне крајеве, где су се збивали сусрети у сузама, песми и загрљајима, који су напаћеном српском народу били мелем и искра живота. Прво београдско певачко друштво, сваке године, око празника Крстовдана, пева на помену крај Мокрањчевог гроба, у Алеји великана на Новом гробљу, а потом и у Саборној цркви, заједно са читавим литургијским сабрањем.
