У суботу, 26. септембра 2020. године, на 160. годишњицу упокојења кнеза Милоша Обреновића, братство Саборне цркве је служило помен овом српском владару, крај гробнице династије Обреновића. Кнез Милош је преминуо 26. септембра 1860. године.
Прво београдско певачко друштво (ПБПД), најстарија музичка институција у Србији (1853), традиционално је давало помен свом диригенту и композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу (1855 – 1914), у Саборној цркви, на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, у недељу, 27. септембра 2020. године, у наставку Свете Литургије. У суботу, 26. септембра, ПБПД је певало на помену Мокрањцу, крај његовог гроба, на београдском Новом гробљу, а служио је председник овог Друштва и старешина Саборне цркве, протојереј-ставрофор Петар Лукић. Мокрањац је овај Хор предводио готово три деценије, његов животни и стваралачки пут су обележени Београдским певачким друштвом, а на историјској путањи овог Друштва, Мокрањац је ставио најснажнији и најважнији печат. БПД га је примило у своје редове још као гимназијалца, школовало га је првих година, у иностранству, у просторијама Друштва је доцније становао, заљубио се и оженио, Друштво је са њим живело, проводило незаборавне боемске вечери, стварало, напредовало и остваривало велике домаће и иностране дипломатско-културне турнеје, као први српски ансамбл који је гостовао у многим земљама света, у последњој деценији 19. века и почетком 20. века. Током Мокрањчевог 30-годишњег руковођења, Друштво је називано "Мокрањчевим хором", а ово раздобље "златним добом"; свету су заједнички представили лепоту српског националног, уметничког и духовног блага. Ове турнеје су биле не само уметничке, већ и дипломатске мисије широког значаја у историји српске музике, културе и дипломатије. Мокрањац је највећи број својих дела компоновао у Београдском певачком друштву и спремао их са овим Хором. Са Београдским певачким друштвом је основао прву музичку школу у Србији, доцније названу по њему.
Чланови ПБПД су га испраћали са овога света, на самом почетку Великог рата, у Скопљу, 1914. године; Друштво је предузело читаву организацију преноса његових земних остатака из Скопља у Београд, када је у престоници уприличен историјски и свенационални догађај, 1923. године. Подигло му је споменик на Новом гробљу, четири године касније. Организовало је прославе његових јубилеја, и за његовог живота и током читаве даље историје, све до данас. Давало му је помене сваке године, чак и у немогућим условима, када су диригент Предраг Милошевић и чланови ПБПД, у логору у Немачкој, током Друогог светског рата, једини молитвено обележили 30 година од Мокрањчевог упокојења. Доживотни активни чланови и певачи Друштва били су и Мокрањчева супруга Марија и њихов син, др Момчило Мокрањац. Марија Мица Мокрањац је читаву заоставштину свога мужа оставила Првом београдском певачком друштву. О заједничком животном и духовном путу ПБПД и Мокрањца могла би се написати изузетна књига и снимити филм. У најпотресније странице, засигурно, спадају заједничка гостовања и турнеје кроз Српство, тада још поробљено, кроз страдалне крајеве, где су се збивали сусрети у сузама, песми и загрљајима, који су напаћеном српском народу били мелем и искра живота. Прво београдско певачко друштво, сваке године, око празника Крстовдана, пева на помену крај Мокрањчевог гроба, у Алеји великана на Новом гробљу, а потом и у Саборној цркви, заједно са читавим литургијским сабрањем.
