Након више од 33 године проведене у Рашко-призренској епархији, на епископској дужности бременитој искушењима, невољама и страдањима, са напуњених 76 година живота, било би извесније очекивати да ће владика Павле сводити свој животни пут и повући се, изнемогао, у молитвену тишину. Но, Божија је воља била другачија. Најтежи задатак је тек стајао пред њим – 19 година патријарашке службе и ношења крста васколиког православног српског рода, али и иноверних који су живели на овим просторима и ратовали против српског народа.
Тако је 3. децембра 1990. године изабран за 44. по реду патријарха Српске Православне Цркве и наследника на трону Светога Саве. Изборно заседање Светог Архијерејског сабора СПЦ одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј СПЦ по посвећењу, Митрополит дабробосански Владислав, а гласали су сви архијереји, њих двадесет петорица (епископ средњезападноамерички Фирмилијан је гласао преко посредника). У првом кругу гласања добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и жички Стефан. Међутим, током неколико кругова гласања није успевао да се изабере трећи кандидат, који би имао више од половине архијерејских гласова. Тада је неко од архијереја предложио да бирају владику Павла. Чувши то, владика Павле се бацио пред остале архијереје, вапијући: "Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан, а имам и шећер!" Међутим, изабран је у деветом кругу гласања са убедљивом већином.
Иако је, по казивању Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, владика Павле био једини архијереј који није прижељкивао да буде патријарх, повиновао се вољи Божијој и ступио у трон српског патријарха. Надживео је обојицу кандидата, епископе Саву и Стефана.
У Саборном храму у Београду, 2. децембра 1990. године, Његова Светост устоличен је у трон српских патријараха. Началствовао је Св. Архијерејском Литургијом, уз саслужење 12 архијереја, 12 свештеника и 13 ђакона. Присутни су били и остали архијереји, бројно свештенство и монаштво, као и бројни народ из разних крајева. По увођењу у трон и пријему патријарашких инсигнија, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Павле обратио се овом светом сабрању приступном беседом.
Беседа на устоличењу Патријарха српског Павла
у Саборној цркви
"У дан спасења помогох ти" (2. Кор. 6, 2)
Ове речи Светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни Народе Бога Живога. Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђелску истину осећамо и Ми на особит начин у овом за нас пресудном часу, када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу Светога Саве, бреме које – Ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо – далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и исповедамо, заједно са истим Светим Апостолом: "Све могу у Христу који ми даје моћ" (Филип. 4, 13).
Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба Народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоносног православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био свет тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човековог самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са онима који је Мир наш – Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, "у време погодно" и "најпогодније време", у "дан спасења" – сада и овде (2. Кор. 6, 2). То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: "У свему се показујмо као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама"… али исто тако, ако не и више, "у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности…" (2. Кор. 6, 4-7). Јер, само тако ћемо бити они који ништа немају, а све поседују, сиромаси који многе обогаћују Христом (ср. 2. Кор. 6, 10).
На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делањем на своме и спасењу ближњих својих, Ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да Наше патријарашко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, Нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.
Ступајући као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон Светога Саве, Ми немамо никакв свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу, да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У Православној Цркви Христовој сви људи су једно Тело и један дух у Господу (ср. 1. Кор. 10, 17 и 12, 12-27; Еф. 1, 23 и 4, 4, Кол. 1, 18 и 3, 14 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, засновано на богочовечанској љубави, Ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном "братству и јединству", утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину само сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво једномислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. – На то свето, човека и народа једино достојно дело, позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у православној Васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потпмство Светог Саве, ма где били, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватамо као првенство служења, жртве и крста. Нису наше него Христове речи које кажу: "Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!" Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша света Црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију, Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!
Трудићемо се да пред Богом овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу у Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима крста Христова и покајницима, у многоме, за све Србе: да Наше нове одговорности нипошто не значе растанак, него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у слави Јединог истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.
