У Саборној цркви је у недељу, 10. априла 2011. године, служена Света Архијерејска Литургија. Служио је викар Његове Светости, епископ хвостански Атанасије (Ракита), уз саслуживање братства Саборне цркве и свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке. Тога дана навршило се и 200 година од смрти Доситеја Обрадовића, па је у оквиру Литургије служен помен овом великом српском просветитељу. Литургији су присуствовали и полазници дводневног семинара Верског добротворног старатељства (ВДС) посвећеног добротворном раду, ученици веронауке београдских основних школа и њихови вероучитељи, ђаци-победници недавно одржаног такмичења из веронауке, чланови Задужбине Доситеја Обрадовића, велики број верног народа и деце.
Владика Атанасије је на крају одржао беседу о значају свих догађаја којима је обележен овај дан и за које су сви заједно, окупљени на Светом сабрању, благодарили Господу. Говорио је о подухватима ВДС-а, успесима ученика веронауке, о животу Св. Марије Египћанке, као и животу Доситеја Обрадовића, његовом делу и оставштини за будућност. Нагласио је да је Доситеј био и остао монах, али жедан знања, које му у тадашњим историјским, духовним и културним оквирима Србије, није било омогућено. То знање је желео да корисно употреби на просвећивање свога народа, преводећи европска искуства на особен језик, културу и традицију српства. Владика Атанасије је истакао и да је Доситеј више обраћао пажњу на дело, а мање на Творца – Господа, што је остало као задатак оних који су долазили и долазе после њега, да својим радом и знањем допуне и додатно осмисле. Након помена Доситеју у Саборној цркви, окупљени народ се поклонио и његовом гробу у порти цркве, над којим је, заједно са члановима Првог београдског певачког друштва, певао "Вјечнаја памјат".
Галерију слика са Литургије и помена Доситеју можете погледати овде…
Из живота Доситеја Обрадовића
Рођен је у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, највероватније 1739. године (или 1742), као Димитрије Обрадовић. Замонашен је 1758. године у сремском манастиру Хопово, добивши име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. У Грчкој је научио грчки језик и стекао основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и друштвене реформе. Овишао је Италију и Румунију, и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру, да би затим наставио школовање у Западној Европи. У Халеу је слушао философију и физику код чувених професора. За философску основу свог програма узео је тзв. просветитељски рационализам, везујући га са практичним потребама свога народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу њима најпознатије: "Писмо Харалампију", "Живот и прикљученија", "Совјети здраваго разума" и "Басне". Путовао је у Париз и Лондон, где је преводио Езопове "Басне" са грчког на енглески језик. У Бечу је живео и радио 13 година, а 1793. године је ту издао и "Собраније разних наравоучителних вешчеј". Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".
На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у контакт са вождом Карађорђем, те је, заједно са другим виђенијим Србима из Хабзбуршке монархије, 1807. године дошао да својим знањем помогне у националном ослобођењу, стварању нове државе и организовању државне власти, као и организовању световног школства. У то време одушевљено пише и чувену "Пјесан на инсурекцију Сербијанов" (Востани Сербије). Последњих пет година живота провео је у ослобођеној Србији, дајући огроман допринос "просвешченију и изображенију" свога рода. Године 1808, основао је Велику школу – будући Универзитет, која је имала огроман утицај на оснивање прве Богословије, 1810. године, као и на каснији план и програм црквене просвете у 19. веку. Велику школу звали су и Доситејев Лицеј. Као члан Правитељствујушчег совјета Сербског, постао је први министар просвете у Карађорђевој, ослобођеној Србији, тј. први попечитељ просвешченија сербског, 1811. године. Постао је и први директор свих школа и сачинио планове за рад на народном просвећивању, у складу са својим просветитељским идејама – да се рашири мрежа народних школа, да се установи једна велика школа за спремање народних старешина и Богословија за школовање добрих свештеника, као и да се оснује типографија, која ће печатити књиге за школску омладину и остали писмени свет.
Доситеј је у својим бројним списима изложио просветитељске идеје 18. века, а најважнија философска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и просвете свога народа. Приближио је Србији Европу и свет и отворио могућности за продор нових цивилизацијских тековина. Упокојио се у Београду, 10. априла 1811. године. Сахрањен је у порти Саборне цркве. Његово тело је два пута премештано, 1837. године због зидања нове Саборне цркве уместо старе, и 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча. Његов споменик у Студентском парку спада међу најбоља остварења јавне скулптуре у Београду. На њему су уклесане речи: "Идућ' учи, у векове гледа…" У Саборној цркви, Доситеју се сваке године традиционално служи помен, на дан његовог упокојења.
