На Лазареву суботу, 11. априла 2009. године, свечано је прослављена Врбица, са трикратним опходом око цркве и освећењем врбових гранчица. У недељу, на велики празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, служена је Света Литургија. Саборна црква је била преиспуњена верним народом, а нарочито децом, за коју се понајвише и везују Врбица и Цвети, будући да су се деца највише радовала Христовом доласку у Свети Град.
Поред Првог београдског певачког друштва, на Литургији су певали и специјални гости – чланови хора Московске Патријаршије, под руководством Георгија Александровича Смирнова. Овај хор је у повечерје овог великог празника, одржао свечани концерт у београдском „Сава центру“. Тако су се, у дан спомена на Христов улазак у Свети Град – песмом и молитвом сабрали српско и руско Православље у ангелско славословије Господу.
Врбица и Цвети
Дан уочи празница Цвети, на Лазареву суботу, прославља се празник у народу назван Врбица. Лазарева субота је обележавње спомена на највеће чудо које је Господ Исус Христос учинио за свог земаљског живота, када је васкрсао Лазара из гроба. Лазар је био Исусов пријатељ, као и његове две сестре, Марта и Марија. Дошавши у Витанију, где су му саопштавао да се Лазар четири дана раније упокојио, Исус је заплакао над овом вешћу, по својој људској природи, али нам је васкрсавањем Лазара показао да за сваку нашу сузу постоји утеха и нада, понајпре у вечном васкрсењу и Вечном Животу, чији је ово био тек предукус и символична слика. Исус је показао да саосећа у свим нашим боловима и патњама, као што је саосећао тада са Мартом и Маријом, али је показао и пут утехе и наде.
Ово је било највеће Христово чудо до тада. Било је још оних које је васкрсао непосредно по уснућу, али је Лазарево тело већ почело, након четири дана, да трули и распада се. Отуда његово име Лазар Четвородневни. Због тог Христовог чуда, много је народа дошло у Јерусалим, сазнавши да ће и Он доћи у Свети Град, да Га дочека свечано и поздрави Га. Полагали су пред Њега своје хаљине и бацали од радости цвеће и гранчице. У спомен на тај догађај прослављамо Врбицу јер се тада освећују врбове гранчице и чини свечани опход – литија око цркве.
На празник Цвети прослављамо радосни празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим. Ушао је скромно, не као земаљски владари, иако Га је народ тада прогласио царем, већ на магарету, као символу трпељивости, скромности и послушности, показујући нам и тада и увек каквим путем треба да ходимо. Упркос општег одушевљења и радости људи, на Христовом лицу се оцртавала туга јер је знао да ће ове радосне повике ускоро заменити повици: "Распни Га!" Уместо учених људи и философа, Спаситеља су препознала деца и највише Му се обрадовала, као што је и пророковано да ће "из уста мале деце направити себи хвалу" и, као што је и Сам говорио, да је "њихово Царство Небеско". Деца су тада радосно клицала: "ОСАНА! БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ!" Зато се Врбица и назива празником деце. У име те празничне радости, на Врбицу се, поред освећених врбових гранчица, деци деле и звончићи, којима најављују празник Цвети. Врбове гранчице и звончиће носимо кући и стављамо крај славске иконе и кандила. Литија око цркве преноси нас у тај радосни дан када су се деца показала као најбољи верници Христови. Он је постао њихов Пастир, зато она, као његови јагањци, носе о врату звончиће.
