Пред нама је страсна или страдална седмица, названа по страдањима која је претрпео Господ Исус Христос. Она почиње Великим понедељком, а завршава Великом Суботом, и представља припрему за највећи хришћански празник – ВАСКРС. Погледајте распоред богослужења страсне недеље, као и објашњења предстојећих празника, кроз јеванђељске приче и тумачења.ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК, УТОРАК И СРЕДА
07:30 Царски часови и Литургија Пређеосвећених дарова
17:00 Јутрење
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
09:00 Литургија Св. Василија Великог
17:00 Јутрење са читањем 12 Јеванђеља
ВЕЛИКИ ПЕТАК
07:30 Царски часови
16:00 Вечерње са изношењем Плаштанице
19:30 Плач Мајке Божије
21:00 Јутрење са певањем статија и опходом око храма
ВЕЛИКА СУБОТА
09:00 Литургија Св. Василија Великог
24:00 Пасхално јутрење и прва Васкршња Литургија
ВАСКРС
09:00 Друга Васкршња Литургија
17:00 Пасхално вечерње
Тајна Вечера
На Тајној Вечери десио се и други велики догађај. Оно што је Господ Исус Христос извршио тада, чини језгро Свете Литургије. Он је тада, благословивши хлеб и вино, установио Свето Причешће речима: "Примите, једите, ово је Тело Моје које се за вас ломи" и "Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова и на живот вечни". Тиме је Господ Своје Тело, које се припремало за Распеће, смрт и Васкрсење, принео као жртву своје љубави према човеку, према онима који у Њега верују и причешћују се Светим Причешћем – Његовим Телом и Крвљу, ради задобијања вечног спасења. Овим чином најавио је Своје будуће страдање. Није говорио: Ово је символ Мога Тела и Крви Моје, већ: Ово је Тело Моје и ово је Крв Моја, дакле, омогућио нам је стварну и живу заједницу са њим кроз Свето Причешће. Тиме је направио спону са беседом о томе да ако се не причешћујемо, тј. немамо живу заједницу са Богом, нећемо имати ни живота у себи, док нам једино Свето Причешће даје живот вечни.
Молитва у Гетсиманском врту
Након Тајне Вечере, Господ са ученицима одлази у Гетсимански врт на Маслинској гори. И данас овај благословени врт постоји изнад Јерусалима, са дрвећем и маслинама старим преко 2000 година, који чувају успомену на ову најсилнију молитву која је прошла овим светом. Ово је трећи велики догађај који се десио на Велики Четвртак. Исус се молио Богу Оцу, орошен тешким сузама и крвавим знојем од бола који је у души осећао. На себе је тада примио све грехе човечанства од постанка света до његовог краја, морао је да осети до краја ужас богоотпадништва и греха – Он Који је са Богом Једно и Који је једини безгрешан. Знао је да Га чекају страховита телесна страдања, али су телесна страдања увек била незнатна наспрам душевних. Зато је молио своје ученике да се моле заједно са њим, говорећи: "Жалосна је душа моја до смрти". С обзиром на то да је био Богочовек, његова човечанска природа је осећала тај ужас свих грехова човечанства, што је могао поднети благодарећи својој божанској природи. Ни једно људско биће не би могло поднети тај страховит терет грехова човечанства од постанка до краја времена. Примивши на себе тај насагледиво тежак крст, приносио је читаву творевину на жртву Богу, како би је очистио од греха и смрти. Ова Гетсиманска молитва је неодвојива од Распећа, које се догодило на Велики Петак. Да се радило само о Његовом личном, људском страдању на Крсту, човечанство не би било спасено, та жртва не би имала смисла. Ради спасења човечанства Он је, из љубави, преузео на себе Крст најстрашнијег људског грехопада, и Својом Крсном смрћу уништио грех и смрт. По Својој људској слабости, молио је Бога Оца да Га "та чаша мимоиђе", али опет не како Он Сам жели, већ како је по вољи Божијој. Тако је показао пут свима нама, да и у часовима најтежих мука – а свака наша мука и бол, ма како велики и тешки били, незнатни су у односу на Његово страдање – можемо желети и молити се једино да се збуде воља Божија. Степен нашег препуштања Божијој вољи показује степен наше вере, нашег поверења у то да Господ наше животе усмерава ка љубави и спасењу.
Издајство Јудино
Последњи догађај на Велики Четвртак био је чин издајства Јудиног, који је Господа издао целивом, тј. пољупцем. Тако и у нашим животима често бива да нас управо они који су нас претходно љубили или се бар представљали као они који нас љубе – напослетку најсвирепије издају и рањавају нас. Па ипак, након наших страдања која следе због тога, долази васкрсење новог живота и нових нас, у чему је и наша суштинска утеха и нада, знајући да нас Бог неће оставити саме.
Петар Га се три пута одриче те ноћи, иако се непосредно пре тога зарицао да то никада не би могао учинити. Све нам је то огледало за оно што и нас често сналази – разочарања, ране, болове, патње, страдања, издајства, неправде… Да Бога нема, да нам није показао Пут, и да у Њему није једина права Истина и Живот за нас, имали бисмо оправдања за мржњу, бес, освете, очајања, непраштања… Овако, сав је овај пут страдања овенчан радошћу васкрсења и поверења у Божију промисао, где се наша жртва тражи ради нас самих и ради нашег спасења, не бисмо ли се, кроз своје страдање и крстоношење, научили смирењу, праштању, трпљењу, стрпљењу и љубави, као циљу нашег пута и узрастања у Христу.
Јуда је издао Исуса из своје страсти према новцу и моћи. Петар Га се одрекао у страху за сопствени живот. Свакога дана, без изузетка, морамо се преиспитивати која ће страст НАС натерати да издамо Христа и отпаднемо од њега, када се за то створи прилика, колико се МИ бринемо само за себе, за земно, пролазно, колико се заричемо пред Богом, а онда погазимо те речи безброј пута. Сви смо ми потенцијалне Јуде и у свакоме од нас је Петар. Па ипак, Јуду у бездан одводи грех непокајања и хула на Светог Духа Животодавца, будући да је себи одузео живот, што је једини неопростиви грех. За разлику од њега, Петра спасавају искрене сузе покајања и спознање свог греха, који му је већ самим његовим покајањем опроштен јер се тиме вратио у заједницу са Богом.
Распеће и разбојник на крсту
Грешни човек разапео је безгрешног Бога, човек мржње шибао до крви Бога љубави. Јудејски народ очекивао је тада месију, бога који кажњава огњем и мачем, док је пред собом имао Бога праштања, мира, милосрђа.и љубави јаче од сваког огња и мача. Пали човек није хтео Бога који заједно са њим клечи, пати и полаже живот из љубави према њему. Зато је исмејао Господа, рањавајући Га трновим венцем на глави, задајући му најтеже телесне муке, стављајући му на леђа Крст, под чијим је теретом посртао, а на крају и вичући: "Распни Га!" Распомамљени народ је тим повиком одбацио Бога, а бирао за помиловање злочинца. Подносећи најгора страдања која је икад овај грешни свет видео, Христос је распет на брду Голгота (што значи лобања), која је тиме постала костурница васцелог људског рода. Крај Њега била су распета још двојица разбојника. Један од њих, након живота посвећеног злочинима, убиствима и крађама, угледао је Христово лице. Оно му је постало огледало сопствене огреховљености и пада, Његова чистота мерило сопствене прљавштине. Тај један поглед у Спаситеља био је довољан да пробуди у разбојнику душу и савест. Оно преостало семе добра у њему завапило је тада, покајнички, гледајући у једину праву Чистоту: "Помени ме, Господе, у Царству Твоме". Вера у Распетог Господа када је читав свет био против Њега и искрено покајање због својих грехова, у последњем тренутку свог живота – то га је учинило првим становником Раја. У томе је и наша нада…
Последње Христове речи биле су: "Опрости им, Боже, не знају шта чине". Прве речи којима је најавио Његов долазак Св. Јован Крститељ биле су: "Покајте се јер се приближи Царство Небеско". Нови завет између Бога и човека почиње позивом на покајање и уцеловљује се позивом на праштање. То је пут нашег спасења, сав оивичен вапајем за покајањем и праштањем, ма колике биле наше земне муке и распећа; она имају смисла само ако узмогнемо да изговоримо из свег срца речи покајања и праштања.
Крај Крста остали су једино Богомајка и Јован, Христов најдражи ученик, једини који је ставио, током Тајне Вечере, главу на Његове груди и чуо откуцаје Његовог срца. Иако у најтежим мукама, када се Његовом смрћу дешава Божије дело спасења рода људског, Он не заборавља Своју Мајку, која немоћно гледа унакажено Тело свога Сина и којој је срце "прободено мачем бола", како јој је и пророковао Св. Симеон Богопримац. "Мајко, ето ти сина", указује јој на Јована, остављајући јој утеху и наду, поверавајући је њему на чување, а нама показујући да љубав према нашим ближњима не може и не сме да згасне ни у најтежим нашим страдањима, будући да нас једино љубав тада и спасава.
Васкрс
На Велику Суботу звона не звоне, чује се само звук клепала. Ово је дан Христовог силаска у ад, одакле спасава душе умрлих. Зато суботу увек посвећујемо душама наших упокојених, сећајући се овог догађаја. Својом Крсном смрћу Христос уништава грех и смрт, васкрсавајући затим читаву творевину, све створено, новим животом, отварајући нам двери вечности. У поноћ, након трикратног опхода око храма, сва звона у читавој православној васељени почињу да звоне, смрт је побеђена, Христос је васкрсао, а сви верници се радосно поздрављају Васкршњим поздравом:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Након јутарње, тј. друге Васкршње Литургије, по повратку дому, укућани се међусобно љубе и поздрављају Васкршњим поздравом, домаћин пали свећу, окади кућу и све укућане, сви певају Васкршњи тропар или изговарају Оче наш, након чега се заједно помоле једни за друге. Следи свечана Васкршња трпеза љубави, где се најпре поједе Васкршње јаје, па затим све остало, као што се и гости најпре служе Васкршњим јајетом.
Васкршња јаја имају вишеструку символику. Црвена боја символише Христову невино проливену Крв, што нас подсећа на то да Васкршње радости, као ни ма које земаљске радости, нема без крста и страдања. Јаје је символ рађања новог живота, као што нам је и Господ, Својом Крсном смрћу подарио нови живот у Богу и обновио тиме читаву творевину. Васкрс увек бива у пролеће, које такође символише рађање новог животног и природног циклуса. Шарена јаја су и символ дечије радости, а у детињој чистоти срца и празничној радости је почетак Царства Небеског. Јаја се фарбају црвеном бојом и у спомен на догађај када је Марија Магдалина објавила цару Тиберију Христово Васкрснуће, он јој се наругао речима да ће Христос васкрснути када јаја буду постала црвена, а она му пружила црвено јаје на дар.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ
И ОНИМА КОЈИ СУ У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА!
