У манастиру Милешева је свечано прослављена ктиторска слава – Свети краљ Владислав, 7. октобра 2009. године. Тим поводом је у уторак, 6. октобра, служен најпре акатист Светом Сави, затим празнично бденије и молебан косовским мученицима, након чега је уследио културно-уметнички програм. На сам дан празника служена је свечана Архијерејска Литургија. Том приликом, старешина Саборне цркве у Београду, протојереј-ставрофор Петар Лукић, предао је манастиру Милешева кивот Лонгина Милешевца, који је до тада био похрањен у Саборној цркви.
Ваше Преосвештенство, Ваша Преосвештенства, часни оци, драга браћо и сестре, нијесам први пут, како рече владика, овдје у Милешеви. Први пут сам био 1956. године као ђак-богословац. Био сам за Ивањдан и морам да признам да ми је тај сабор ивањдански око манастира Милешева остао незабораван, један од најљепших догађаја у моме животу. Гледајући вас данас овдје, сабране око ове светиње, подсјећам се на онај сабор, подсјећам се на оне жуте мараме сељанки сабраних од Милошевог дола, па широм овдје око Пријепоља, и сјећам се оног народног дивног кола. Имао сам утисак да је то вијенац исплетен од доброте, од љепоте, од чистоте народне душе. Па ме зато радује што тај и такав сабор који траје око ове светиње вјековима, скоро већ осам стотина година, да се он наставља, непрекинут се наставља.
Као што рече владика, много шта је долазило и пролазило и одлазило, али сабор око цркве Милешевке, од времена Светога Саве, краља Владислава, ево до данас непрекидно траје, иако је било много земаљских злих и опаких сила које су хтјеле да тај сабор униште, да га разоре. И понекад се чинило да ће те зле и опаке силе побиједити и да ће, оно што је рекао један мој сељак из Мртвог Дубоког, да ће Јудини сватови загосподарити свијетом и народом, српским народом. Међутим, Божија је свевремена, а људска је до времена. Оно што је Божије, то је неразориво, а демонске силе и демонска сабрања и плетенија, луде скупштине долазе и пролазе, а сунце Божије остаје да нас грије са неба и светиње Божије остају да нас сабирају око светога коријена, Божијега коријена.
Око светиње ми стално у цркви говоримо и понављамо ријечи које се односе на Господа: Јер си свет, Боже наш, и у Светима почиваш. Чујемо и оне друге ријечи: Будите свети као што је свет Отац ваш на небесима. Пјевамо и пјесму: Свет је Господ Бог. Света је Црква Божија. Завршавајући Свету Литургију, изговарамо ријечи: Светиња Светима. Светиња Божија, која је дошла међу нас, уселила се у нас Рођењем Христовим, Његовим Оваплоћењем, Његовим Распећем и Његовим Васкрсењем. Та светиња Божија увијек изнова обнавља лице земље, обнавља душу људску, обнавља људско биће, обнавља људску заједницу, обликује најсветију заједницу која је икада постојала на овој земљи. Јер, управо то и јесте Црква Христова, сабрана око светог имена Оца и Сина и Духа Светога, Бога Љубави. Црква Божија која је запечаћена Крвљу Христовом, која носи Крст Христов, Црква Божија која је испуњена светим сјеменом Христовог Васкрсења.
Јер, шта је друго Свето Крштење него примање тога светога сјемена, Христовога сјемена, облачења у Христа, обликовање човјека по лику Онога који га је створио. Шта је друго Свето Миропомазање него добијање печата дара Духа Светога. Дух људски, људска душа, људско срце, људски ум, људске руке и ноге, и глава, људско тијело и људски дух се запечаћује не било каквим печатом. Много је хартија запечаћено разним печатима, и царским и владарским, и предсједничким и свакаквим другим. Али нема светијег печата, значајнијег за човјека, за хартију људског срца, од печата Духа Светога, када њиме наша душа процвјета, када сила Духа Светога, Божија сила, када се она усјели у нас, онда ми од смртних људи постајемо бесмртни, од пролазних непролазни. Онда заједница којој припадамо, а која се причешћује Тијела и Крви Христове, она постаје заједница неуништива, неразорива, освећена и посвећена заједница. За такву заједницу нема смрти, нема пролазности. У томе и јесте достојанство Цркве Христове, у томе и јесте снага њена и њена непобједивост, неуништивост Цркве Божије.
Светост, која је својство самога Бога, јер Он је једини свети, та светост постаје наше својство, људско својство, када ми испоштујемо заповијест Господњу: Будите свети као што сам Ја свет, када примимо Светињу у себе, када живимо том Светињом, када њоме дишемо. А у светости Божијега Лица и у Његовој Светињи сабране су све врлине, неизрециве врлине самога Бога. Отуда и све врлине људске овдје на земљи добијају своју пуноћу и своје савршенство у светости.
И народи, сви земаљски народи на земљи, имали су и имају великих људи, мудрих људи, великих научника, великих војсковођа, имају и великих праведника, али само они народи који имају свете људе, то су истински, прави, зрели народи. Све дотле докле један народ не почне да рађа свеце, тај народ није зрели народ. Наш народ светосавски је народ, он је по томе велики, управо по томе што је рађао и што рађа свете људе. Кад је постао зрели народ? Од времена Светог Саве до времена великомученика косовског Лазара. Примивиши пут и кренувши да ходи путем Христовим, путем Богочовјека, тај народ је понио Крст Христов. Послушавши Ријеч Христову: Ко хоће да иде за Мном, нека узме крст свој и нека иде за Мном. И попео се тај народ на своју голготу, 1389. године на Косову, на челу са својим царем Лазарем и својим витезовима. И отуда није случајно да у народној пјесми се вечера косовска у Крушевцу упорјеђује са Тајном Вечером Христовом јер управо кроз вечеру Лазареву и управо кроз жртвовање на пољу Косову открива се, и јавља, и остварује, и окријепљује, и укоријењује у душе српског народа Христова Голгота, и народ постаје голготски народ, носи свој крст. Вјеран Богу, вјеран Светињи, вјеран Царству Небеском. Свјестан, попут великомученика косовског Лазара, да је „земаљско за малена царство“, а да је небеско вјечно и непролазно Царство. То је опредјељење, оно суштинско, најдубље, најбитније, овога народа, српскога народа.
Народ, дакле, који рађа свеце, то је прави народ. Дрво које не рађа плода, оно се сијече и у ватру се баца. Народ који не рађа свеце, то је незрели, недорасли народ, призван на светост јер је сваки човјек и сваки земаљски народ на светост и на светињу призван. И зато се ми радујемо што смо око ове светиње милешевске сабрани, а сабрани око ње, ми смо сабрани око светости Божије. Сабрани смо око оних који су Бога прославили, у којима се Бог прославио. Није ли овдје почивао ћивот Светога оца нашега Саве, архиепископа и просвјетитеља српскога? Не славимо ли ми данас и великомученицу Теклу, дивну, честиту дјеву Христу вјерну, у оним првим хришћанским вјековима, а заједно са њом и Светога краља нашега Владислава и Симона, Стефана Првовјенчанога, стрица његовога. Славимо и Давида, бившег Димитрија, који је постао монах овдје. И славимо и радујемо се што је нас Бог удостојио да имамо свеце не само епископе, архиепископе, не само монахе и монахиње, не само свештенике, да имамо свеце и владаре, да имамо светородне лозе, као ријетко који земаљски народ.
Ако одете у манастир Дечане, видјећете у припрати насликану лозу Немањића са ове стране како се улази у манастир Дечане, а са унутрашње стране насликана је лоза Јесејева, светородна лоза која је дала цареве древног Израиља, која је изњедрила и Христа Господа у Пресветој Богородици. И није случајно да је лоза Немањића упорјеђена, поистовјећена, израсла из лозе Јесејеве. Светородна лоза која је рађала свете владаре. И ми смо, и опет је то дар Божији овоме народу, једини европски народ који има свеца творца државе и има свеца творца самосталне Цркве, Симеон и Сава. Њих двојица, та света двојица, који су утемељили и овоземаљско царство и живот и устројство народно, али који су били свједоци те велике и свете истине да је земаљско „за малена“ без небескога и да земаљско царство треба да изњедри у душама оних који му припадају оно што је вјечно, што је непролазно, што је небеско, што је Божије, што је Христово. Зато се Симеон није задовољио тиме што је створио државу своју, као што се данашњи владари задовољавају и мисле да је то једини смисао њиховог владања и једини смисао постојања народа на земљи. Он је створио државу да би та држава била гњездо у коме ће се рађати свети Божији људи, из кога ће се изњедрити свети Божији народ, заквашен Царством Небеским, Царством вјечним, непролазним. Зато је Симеон, створивши државу, отишао за својим сином Савом у Свету Гору, да би тамо у Светој Гори заједно са њим посвједочио да смо ми на земљи створени за оно што је вјечно и што је непролазно.
Такав је био и његов унук Владислав, дивни, праведни краљ српски, који је своју светост посвједочио између својих врлина осталих, и овом светињом, која овдје нас грије и око које се окупљамо вјековима, који је и мошти свога стрица, Светога Саве, из велике љубави према њему, угледајући се на њега и на његов врлински живот, пренио из Трнова града, гдје се Свети Сава упокојио, да овдје почивају, све до онога страшнога дана када су одњете и спаљене на Врачару у Београду.
И други светитељи су овдје рађали се. Имена неких од њих ми знамо, многе од њих је сам Господ записао у Књигу Свога Живота. Многе свете душе, многе свете мајке, многе свете дјевојке, многи свети младићи, многа света дјеца, многи свети очеви, родитељи, старци, овдје су попримили светињу и светост и уписали се у Књигу вјечнога и непролазнога живота. Рађа ова светиња, она је мајка родитељка, рађа кроз вјекове, рађа не само часне и честите људе, него рађа и свете Божије људе.
Није ли владика Николај наш свети, просвјетитељ нови, описао у својој Касијани дивни лик старца Калистрата, Божијег угодника који се овдје изњедрио, и Касијане, и оставио онај дивни, чудесни запис, Стослов о љубави, један од најљепших записа на српском језику. Ево, овдје су и мошти новомученика похрањене, мученика који је у наше вријеме својом жртвом посвједочио своју вјерност Христу. А ево, овдје, оно што помјену и наш владика Филарет, ваш духовни отац, овдје је и овај ћивот, кога је урадио један од проигумана, како пише овдје на њему, /…/ проигуман Лонгин Милешевац, 1642. године. Овдје су биле похрањене мошти разних светитеља, али оне су настрадале, као што је страдала Милешева, и ко зна, Господ знаде гдје су оне. Надати се да је нека побожна душа, докле је ова светиња, овај ћивот ишао из мјеста у мјесто и стигао до Саборне цркве у Београду, да је те мошти узео и сачувао, само један мали дјелић тих светих моштију, светих мученика и преподобних је овдје сачуван. И овај дивни ћивот… Погледајте како је уман и диван био тај проигуман Лонгин Милешевац! Не знамо, бар ја не знам, ништа више о њему сем ово мало свједочанство и дивно свједочанство да је био човјек дивнога знања и дивнога умјећа. Он је извезао овај ћивот и, везући ћивот, он је изразио своју љубав дубоку према свецима чије су мошти биле похрањене у овом мошчевику.
И зато, уз благослов Његове Светости и уз наш договор са братством Саборне цркве, на молбу упорну, упорну – упоран овај ваш владика, Господе, не би је било силе да му одоли да овај мошчевик дође и да се врати на своје мјесто. И враћамо га са радошћу, са љубављу, да украси ризницу ове светиње и да буде још једно дивно свједочанство о љепоти, о светињи, о дивним Божијим светим људима, подвижницима, страдалницима и мученицима, који су уградили свој спомен у ову светињу манастира Милешеве.
Призвани на светост, на светињу, молитвама Светога краља Владислава, светога Симона монаха, Стефана Првовјенчанога, светога преподобнога Давида, призвани на светињу, на светост, поклонимо се јединоме Светоме Господу нашем, који је диван у Светима Својим, који је диван и предиван у светородној лози Немањића, који је диван у прослављен у овом светом храму милешевском, који је диван и прослављен кроз велике и дивне саборе који су се овдје вјековима сабирали, и који ће такође бити диван и предиван и у будућим временима, докле буде било цркве милешевске, а биће је, ако Бог да, до краја свијета и вијека. Молитвама краља Владислава, Симона-Стефана Првовјенчаног, Давида, Немањића и других, златне нити припадајућих лози Немањића и свих светих, свете великомученице Текле, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас у вјекове вјекова. Амин.
Архијерејска грамата
Филарет, Божијом милошћу српски православни епископ милешевски, ревност за славу Божију и старање о Цркви Његовој врлине су које показа Саборни храм Светог Архангела Михаила у Београду својом помоћи у обнови манастира Милешеве, што заслужује признање наше свете Српске Православне Цркве. Стога је одлучио да именовани одликује својом архијерејском граматом признања и да га на овај начин истакне за пример свима нашим вернима.
Истом архијерејском граматом признања одликује високопречасног г. протојереја-ставрофора Петра Лукића, старешину Саборног храма у Београду.
