У суботу, 17. октобра 2009. године, на празник Св. кнеза Стефана Штиљановића, у Саборној цркви је служена Св. Литургија, са почетком у 8 часова. Служило је свештенство и ђаконство Саборног храма, а Литургији је присуствовао и Његово Преосвештенство епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз неколико десетина верника. Кивот са моштима Св. и праведног кнеза Стефана Штиљановића, који се налази у Саборној цркви испред олтара, био је отворен за целивање и поклоњење. Након Литургије, пресечен је славски колач пред кивотом Светитеља, коме је читав сабрани народ, заједно са свештенослужитељима, певао славословије.
Житије Св. Стефана Штиљановића
Након пропасти Српског царства и деспотовина у Смедереву, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турско ропство, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Након деспота Ђурђа Бранковића – потоњег монаха Максима (сина последњег деспота слободне српске деспотовине – Св. Стефана Слепог и Св. мајке Ангелине, последње деспотице српске) и Максимовог брата Јована, српско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке, деспотице Јелене. Био је родом из Паштровића, последњи паштровски кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанским вредностима, образован у Христовој науци и обучен у војничким вештинама.
Доба његове владавине било је веома тешко, испуњено жестоким турским зулумом и аустро-турским притисцима, током којих је Стефан мудро водио свој народ и храбро ратовао против Турака. "Пливамо усред непријатеља као јабука посред воде", говорио је. Када су, након свих ратних пустошења, Турци запленили сву стоку Србима и одвели радно способан народ, у нашем народу је завладала тешка глад. Тада је Стефан Штиљановић отворио све своје житнице, поделио жито народу и тако га прехранио. Читавог живота је помагао Српску цркву и народ, који га је зато веома волео и поштовао, сматрајући га за живог светитеља.
Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Праведна Јелена повукла се у Немачку пред Турцима, који су бесомучно надирали у ове крајеве. Једне ноћи, Турци на месту Стефановог погребења угледаше небеску светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис. Они однесоше мошти свом старешини Амиру, пореклом хришћанину, јаничару. На молбу многих монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори.
На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Мноштво верних долазило му је на поклоњење, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима, у Црногорском приморју, подигнута му је црква и освећена 1875. године.
Током Другог светског рата, 1942. године, усташки агресори су скрнавили мошти светитеља по фрушкогорским манастирима. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио барону Рајсвицу, склопивши руке и са сузама у очима. Барон је показао разумевање за светиње и изашао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је са њим кренуо немачким штапским аутомобилом у Срем да спасе свете мошти. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца Св. кнеза Стефана Штиљановића, из Раванице (фрушкогорске, код Врдника) мошти Св. кнеза Лазара. Мошти су тајно пребачене возом за Београд, где их је дочекао бројни народ. Пренете су у Саборну цркву у Београду.
Након преноса моштију Св. кнеза Лазара у Раваницу, 1989. године, у Саборној цркви је, у десном кивоту, остао део ових моштију, а у левом кивоту почивају мошти Св. кнеза Стефана Штиљановића, заштитника гладних и сиротих, нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља и личних искушења. Кивот са његовим моштима отвара се и уторком у 17:00, на Акатисту српским светитељима. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.
