Са благословом Патријарха српског Иринеја, у недељу, 22. јула 2012. године, у Саборној цркви је служена Света Архијерејска Литургија и парастос Вожду српском Карађорђу Петровићу, поводом 195. године његове мученичке кончине. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Андреј, викар Његове Светости, уз саслужење читавог братства Саборне цркве, а у присуству Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Архијерејској Литургији и парастосу је, поред верног народа, присуствовао и г. Владан Живуловић, управник Задужбине Карађорђевића на Опленцу. Певало је Прво београдско певачко друштво, предвођено диригентом Светланом Вилић. Карађорђе Петровић, Вожд српске Револуције, отац нововековне српске државности и највећи настављач Косовског завета, који је на херојској вертикали утемељио ослободилачке идеје српског народа и кога је велики Његош назвао оцем Србије, посветивши "Горски вијенац" спомену на његов прах, убијен је у Радовањском Лугу, уочи Светих Архангела, на празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице, 25. јула 1817. године.
Владика Андреј је, током Литургије, одржао сјајну беседу на Јеванђеље које се читало тога дана, о двојици слепих које је Христос исцелио, објашњавајући Господњу забрану да то исцељење разгласе, будући да још није био распет и васкрсао, а без Крста и Васкрсења је немогуће појмити Христову месијанску улогу у овом свету и смисао Његових чуда. Владика је подвукао и разлику телесног и духовног слепила, где је духовно слепило много теже по човека, одводећи га од Господа, а у таквом слепилу се данас налази већина света. Ово Јеванђеље је, по речима владике Андреја, заправо, позив на буђење свима нама, на духовно прогледање и сагледавање нашег живота у односу на Христа.
Након Причешћа, Епископ ремезијански Андреј и братство Саборне цркве служили су парастос Вожду српском Карађорђу, као и свим војницима, ратницима, мученицима и страдалницима, који су, заједно са њим, положили свој живот за веру и отачаство. Током парастоса пројавило се небеско знамење – једно од оних које се доживљава ретко, а даје снажан одјек у душама сабраног народа. Наиме, иако тога дана није било грмљавине над престоним градом, током молитава за душу Вожда српског Карађорђа и свих српских ратника и војника, зачуо се са неба несвакидашњи звук, који је потрајао, наликујући на бат војске колико и на грмљавину. Међу верницима било је оних код којих је то изазвало снажне емоције, а они са дубљим и оштријим духовним видом у томе су видели велико охрабрење за српски народ, будући да се на дан када се у Саборном храму српске престонице служи парастос српском Вожду и његовим ратницима, пројављује небеско знамење – звук небеске војске, небеских ратника Христових. У томе је било подсећања и на небеске прилике о којима се говори у антологијској песми "Почетак буне против дахија", које су припремале пут српској Револуцији, националној и духовној, подижући барјак српства и Светосавља на херојску вертикалу, коју је Карађорђе јасно сагледавао и њоме живео. На овај дан је и присуство Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија потврђивало тај духовни лук између српског народа у Србији и у Црној Гори, између вожда Карађорђа и Светог Петра Цетињског, као и њихових устаничких војски које су се једна ка другој кретале ради ослобођења.
ФОТОГРАФИЈЕ СА ЛИТУРГИЈЕ И ПАРАСТОСА ВОЖДУ КАРАЂОРЂУ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ.
Након парастоса, Епископ ремезијански Андреј је одржао проповед и о значају Карађорђеве улоге у српској историји, народу и духовности:
"Уважени Преосвећени владико Јоаникије, уважено свештенство овога храма, драга браћо и сестре, данас је велики дан за овај наш Саборни храм у Београду. Наиме, навршава се 195 година од страшнога упокојења великога Вожда српског Карађорђа – Ђорђа Петровића. Везано је за нашу Саборну цркву и због тога што је Карађорђе често долазио у Београд и жалио се на жалосни изглед Саборне цркве и наредио да она треба да се обнови, и управо ту, у Саборној цркви, да се читају помени и парастоси за све мученике који су животе своје положили на бранику Отаџбине и народа. Велики вожд Карађорђе, као што знамо, изабран је од нашега народа после свих свирепости турских, када српски народ никако није могао да се супротстави тим свирепостима. Прошао је 14. век, прошао је 15. век, 16. век, 17. век и 18. век – и никако Срби да се освете и да се ослободе. Тек кад се нашао велики Карађорђе, тада је била велика слога међу Србима, и успео је Карађорђе са својим следбеницима да ослободи Србију, од Београда до Косовске Митровице. Био је веома успешан и успео је један велики помак да направи: да српски народ после петсто година ослобађа од тих турских свирепости. Ту је Русија пуно помагала Србима, зато су и могли тако брзо да га следују. Али, када је мегаломански Наполеон надирао ка Русији и напао Русију, у једном тренутку слабости, када је Русија попуштала и када су Турци поново у противунападу се осветили том устанку великога Карађорђа и поново починили страшне свирепости широм Србије, то је навело Карађорђа да је морао код Руса да иде да их моли да још једанпут покушају да се укључе у ослобођење од тих страшних турских свирепости, да би се Срби најзад ослободили и живели у миру и у слободи. Када се вратио Карађорђе, то сви знамо, и када су Турци јачали поново због те слабости Русије, онда је Милош, који је тада имао тек 34 године, великом Вожду, који је имао 57 година, одсекао главу. То је, наравно, наша велика национална катастрофа и треба да се молимо Богу за покој душе великога Вожда, који је велики део Србије ослободио, од Београда до Косовске Митровице. /…/
Тако да је потпуно оправдано што се овде, у Саборној цркви, молимо Богу за покој душе великога вожда српскога Карађорђа, са молитвом да и у овим тешким временима у којима живимо, то је свима нама јасно, Бог прокаже једнога новога великога сина, да прокаже ту мајку која ће да роди поново једног великога Вожда да поведе наш народ, у овим лудим временима у којима живимо, то сви видимо, да поведе наш народ кроз своју традицију и кроз своје оправдање пред Богом, и у своју слободу и у своју улогу коју је српски народ на Балкану увек имао, а то је било: да буде миротворац, да буде широк и отворен, и да за све пружи прилике да се развију у слободи и миру. Зато се молимо Богу и молимо се за покој душе великога вожда Карађорђа – хвала Богу што смо га имали. И, зато смо данас у овако свечаном сабрању, у организацији нашег свештенства, одржавали ову нашу дужност националну, народну, да се помолимо за покој душе његове. Амин".
ФОТОГРАФИЈЕ СА ЛИТУРГИЈЕ И ПАРАСТОСА ВОЖДУ КАРАЂОРЂУ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ.
*
Карађорђе и Саборна црква
У данима великих ослободилачких успеха, током Првог српског устанка, у старом здању Саборне цркве су служени молебани и благодарења, којима су присуствовали вожд Карађорђе и најистакнутије устаничке вође. Када је устаничка војска освојила Београдску варош, 1806. године, Карађорђе је наложио да се за богослужење најпре оспособи управо Саборна црква.
По речима Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, српска историја утемељена је на три главе: Св. краља Јована Владимира, Св. цара Лазара Косовског и вожда Карађорђа. Карађорђева глава обретена је три пута. Први пут у Радовањском Лугу, месту његовог убиства. Са Вождове главе је, по налогу кнеза Милоша Обреновића, Карађорђевог венчаног кума и налогодавца овог свирепог убиства, одрана кожа (образина) и напуњена памуком. Карађорђева опремљена образина је послата у Цариград султану, док је лобања, залагањем кнегиње Љубице Обреновић, сахрањена у јужном делу порте Саборне цркве у Београду, 1819. године. Ту је остала похрањена све до марта 1820. године, када је извађена и, по народном обичају, опрана. Кнегиња Љубица је Вождову главу завила у свилено платно и у кутији послала у Тополу, да је припоје Вождовом телу, бојећи се Божије казне за његово убиство. Карађорђево тело је тада погребено испод олтара цркве у Тополи. Трећи пут је сахрањен у маузолеју Карађорђевића – цркви Св. Ђорђа на Опленцу, септембра 1930. године, где и данас почива. Кнез Милош је, заједно са синовима Михаилом и Миланом, сахрањен у београдској Саборној цркви, у гробници Обреновића, крај које стоји икона Пресвете Богородице Тројеручице…
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ:
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ И КАРАЂОРЂЕ
Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју,
иако се нама много пута чини да се догађа обратно.
Господине декане, часна господо и браћо,
имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ – Свети Петар Цетињски.
Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа.
Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски.
Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе.
Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема.
Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета.
Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова.
Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње – Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже – дабогда ти погинуо, него каже – онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници – нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“
А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра.
Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом.
Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос.
Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара – човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи.
Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст – то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом.
Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије.
Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце – ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе.
Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула.
Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу.
Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште.
Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу.
Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета.
Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога.
Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског.
И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез.
Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност.
Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи – Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године.
Хвала вам.
Његово Високопреосвештенство,
Митрополит Црногорско-приморски,
Зетско-брсдки и Скендеријски и
Егзарх Свештенога Трона Пећкога,
проф. др Амфилохије (Радовић)
(Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године)
*
О КРВИ ПРАВЕДНИКА
Наша вера, која је најблагороднија међу верама, потребовала је најблагородније крви за свој узраст и одржање. Таква је судбина, браћо, нашег рода, да се најбољи у њему морају жртвовати, да би мањи и лошији могли живети. Пожртвовањем своје најбоље браће људи се спасавају. Све најбоље, што се у људском роду одгаји, мора да се принесе на жртву ради искупљења већине. Зато су људи од вајкада и веровали да само праведничка крв спасава и искупљује. Велики људи и не долазе у свет да уживају у радости света, но да те радости открију и омогуће својој малој браћи. Али, ова њихова браћа често их не разумеју и не слушају, но их гоне и муче и на стотине начина смрти предају. Но, Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тек се тад људи враћају, у стиду и покајању, на оно место где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем који им је он, посланик Божији, за живота указивао.
Св. владика Николај
